2009-08-23

Karenca našeg života

0 коментара

        Već više od deset godina prijateljima koji su po profesiji inženjeri poljoprivrede postavljam isto pitanje i isto toliko dugo ono ostaje bez odgovora - Zašto se u zemlji Srbiji dozvoljava promet opasnim i otrovnim materijama kao što su pesticidi i druga zaštitna hemijska sredstva, umesto da se organizuje kontrolisana primena zaštitnih mera od strane javnih i drugih institucija kao što su Zavodi za poljoprivredu, Instituti za zaštitu bilja i slično?

Ovo pitanje vezano je za duboku sumnju koju imam prema pravilnoj upotrebi tih sredstava. Država se potrudila da propiše ko sme da radi distribuciju i maloprodaju takvih materija. Poznato je da u poljoprivrednim apotekama moraju raditi visokoškolci sa diplomama odseka za zaštitu bilja. Ali država nije propisala niti to može - ko sme da dođe u tu istu poljoprivrednu apoteku, kupi par kilograma otrova u vidu neke „zaštite“ , to saspe u svoju baštu, voćnjak, njivu ili livadu, a zatim plodove svoga „rada“ ponudi na nekoj od zelenih pijaca širom Srbije. 

Nažalost imala sam prilike da sretnem ljude koji dođu da kupe preparat za zaštitu svojih useva, dobiju stručno objašnjenje i uputstvo na papiru, ali bivalo mi je jasno mnogo puta, kao dan, da iz raznoraznih razloga ta uputsva neće biti ispoštovana, naprotiv!

Razlozi su brojni i različiti. Počev od toga da naš čovek misli da je pametniji i iskusniji od tamo nekih žutokljunaca u apoteci koji mu prosipaju mudrost, preko čudne, ali sveprisutne, logike da količine treba duplicirati ili triplicirati „za svaki slučaj“, do slučajeva opše nebrige, neshvatanja i nemara koji postoje usled neobaveštenosti, neznanja i nespremnosti na učenje.

Posledice ove čudne „kohabitacije“ rasprostranjenosti opasnih hemikalija na tržištu, njihove ne uvek odgovarajuće primene i nepostojanja mehanizama za kontrolu količina otrova u hrani koju jedemo dovodile su, dovode i još dugo će dovoditi do pogubnih rezultata. 

Ono što mene boli, frustrira, baca u očaj ili kako god želite je naša sveopšta bespomoćnost da nešto uradimo po tom pitanju. Niti možemo da prestanemo da jedemo voće i povrće sa naših pijaca, niti postoji način da razlikujemo zdravu i pravilno tretiranu jabuku od one otrovne, kad nam se sa pijačnih tezgi i jedna i druga umilno smeše. Niti ima naznaka da će neko u ovoj državi doneti bar dve ključne odluke:

1. Da se zabrani slobodan promet hemijskih zaštitnim sredstvima i da se zaštita naših useva, voća i povrća potpuno poveri institucijama koje bi bile akreditovane za tu svrhu.

2. Da se uvede stalna, sveobuhvatna i rigorozna kontrola hrane koja se proizvodi ili uvozi i plasira na našem tržišu.

Onda bismo, posle toga, mogli da ponovimo istraživanja o rasprostranjenosti kancera u nas, o broju obolelih od alergijskih, kožnih ili bolesti respiratornih organa.

Onda bismo mogli da sebi postavimo i drugačije pitanje osim onog da li nas i koliko ubijaju „tranzicija“, „osiromašeni uranijum“, „ozonske rupe“ i sl. - koliko , u stvari, sami sebe trujemo i ubijamo međusobno svojim nemarom, nebrigom i neodgovornošću za svoje, tuđe i zdravlje svojih potomaka.

Onda bi neko odgovoran mogao i da lako sračuna koliki je trošak uvođenja reda i zakonitosti u oblast nesmetane prodaje otrova, a koliki dobitak u broju sačuvanih života i sačuvanog zdravlja i sreće naše dece. 


Da je ovo sveprisutna tema koja nažalost nikako da dobije na težini iako je svojim pogubnim posledicama zahteva, kažu i sledeći linkovi. 

Da li treba da one sa slabijim zdravljem, slabijim srcem upozorim da su linkovi koji slede užasno uznemirujući i opasni po njihovo zdravlje, prosudite sami... 

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=08&dd=13&nav_id=376149

http://www.elitemadzone.org/t373473-0#2366793

http://www.blic.rs/drustvo.php?id=13370

http://www.kurir-info.rs/clanak/kurir-08-06-2008/otrov-s-pijace

http://radiopirot.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1802&Itemid=35

http://www.vesti.rs/Drustvo/Kontrola-voca-i-povrca-na-pijacama.html

http://forum.mtsmondo.com/index.php?showtopic=1867&mode=threaded&pid=36581

http://www.cybermed.hr/index.php/portal_za_pacijente/vijesti/izlozenost_pesticidima_povecava_rizik_od_parkinsonove_bolesti

http://blokvesti.net/index.php?det=705374

http://www.onk.ns.ac.rs/prevencija15.htm

http://bib.irb.hr/prikazi-rad?&rad=142651

http://www.svetionik.org.rs/?id=167

http://www.consumer.org.rs/index.htm?http://www.consumer.org.rs/press/20090521.htm

Napomena: pre dve večeri, na molbu svog muža, otišla sam u piljaru i pazarila 2 kg lepog, zdravog crnog grožđa. Kako i ne bi, kad mu je sada sezona. Kada sam se vratila kući i stavila u đerđef da ga operem, imala sam šta da vidim. Sa lepih krupnih grozdova slivala se plava boja hemijskog preparata. „Nemoj da jedeš“, doviknula sam mužu, koji je ipak brzo i nesmotreno, već bio progutao nekoliko zrna. 

Moje pitanje za sve vas: „Koliko ste takvih zrna vi dosad pojeli, koliko su, možda, pojela i vaša deca?“




Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2009-08-16

Moje knjige, moji snovi

0 коментара

     Ako mogu da biram kako da utrošim ono malo vremena između posla, kuće i tekućih obaveza, onda biram da gledam TV kanale o životinjama ili putopise. Onda kada „zaglavim“ na odmoru ili bolovanju kao ove nedelje, prikovana za krevet, dok svi ostali nekud žure, onda biram knjige.

     Zapravo, pustim da one biraju mene. Ne znam kako, ali neke vredne i važne knjige su uspevale da me pronađu na vreme i jako sam im zahvalna zbog toga. Još jedna stvar: za mene pisac knjige uvek postaje njen deo i gotovo da ne odvajam njegov „eksterni“ život van nje. Kao da se rodio, živeo i nestao kad je nastupio njen kraj. Ako je isti pisac pisao i neku drugu knjigu i ako bih je kojim slučajem pročitala, to za mene ne bi bio isti pisac i ista osoba.

Ima knjiga za kojima sam tragala godinama. Ovca na bulevaru oktobarske revolucije, štampana daleke 1989. Izdavač Arkade print.
 

Možda niste nikada čuli, ali pisca svakako znate - Radivoje Lola Djukić.  Šta?  Niste verovali da je bio i pisac. Pa bila sam iznenađena i ja. Jer bio je pre svega scenarista i reditelj. Samo da vas podsetim kultnih serija iz druge polovine prošloga veka kada su se na ovim prostorima negovali zdrav humor i smeh: „Servisna stanica“, „Sačulatac“, „Ću-ćeš-će“, „Muzej voštanih figura“. Nažalost, mlađe generacije ne znaju, a možda i neće imati prilike da se upoznaju sa ovim TV serijama. Ali ako naletite na gorepomenutu knjigu, shvatićete da je Lola bio jedinstven, a njegov glavni lik Vukman se odomaćio u anegdotama moje dece i prijatelja. Da čudo bude veće, postoji Vukman i u stvarnosti...

Verujem da gotovo nema čoveka sklonog SF žanru, a da nije pročitao i pogledao sve što se može naći o slavnom Molderu i njegovoj koleginici Skali. Dosijei X uzbuđivali su gledalište širom planete čitavo desetleće. „Molderu, vrati se, mi ti verujemo!“ uzvikivalo se, ispisivalo, kopiralo i slalo Internetom, medijima pisanim i elektronskim. Svi su znali o čudesnim, neobjašnjivim dogadjajima koji su ostajali nerešeni u šumama Viskonsina, pustinjama Teksasa, Novog Meksika ili jezerima Minesote.

I da nije Ratka Dmitrovića, verovala bih da samo Ameri imaju Moldera, da se samo njima dešavaju neobjašnjiva čudesa i da je osećaj mistike, veo tajanstvenosti i nedokučivosti ostao sa one strane Velike bare. Medjutim, nije tako. Beležnica profesora Miškovića, izdavač Legenda, ali 2005. – najbolja domaća Dosije X knjiga.  

www.etno-institut.co.yu/GEI/GEI_LIV/lasta.pdf

http://www.veselaknjiga.com/index.php?option=com_content&view=article&id=203:beleznica-profesora-miskovica-radomir-ratko-dmitrovic&catid=2:domaci-pisci&Itemid=5

Možda je trenutak da pomenem i „izgubljenog“ srpskog pisca s početka XX veka, Milutina Uskokovića. Da li vam zvuči poznato? Meni jeste samo na osnovu imena srednje škole iz jednog drugog romana - Lajanje na zvezde. Ali sve do trenutka dok me nije pronašao njegov roman Čedomir Ilić o beogradskom životu od pre sto godina. Vredi pročitati i uporediti sa današnjicom kojoj ćete se najbolje približiti ako vas nekako „nagazi“ roman Marka Vidojkovića , Sve crvenkape su iste.

Nije čudo što ga klinci vole, tako je brutalno, faktografski realan...

Šta još volim da čitam?

Pa, od kada VBZ prilično uspešno pokušava da izdavački objedini EX-YU prostore bilo mi je jako drago da sam došla do par zanimljivih naslova. 

Najpre me „pronašao“ Geto (mada je izdavač Samizdat B92, a ne VBZ). Neko bi rekao da je to SF roman, ali ja svakako ne bih insistirala na tom žanru. Geto je roman o usamljenosti i bespomoćnosti poratnih generacija na tlu Bosne. Ratni - u kome rata nema, sa žrtvama - koje i nisu prave ratne jer - rat je prošao. Roman kome biste mogli dati nekoliko različitih krajeva i svi bi vodili istome. Na koncu konca – pisac, Veselin Gatalo.

A da li se rat može opisati crno-humornim perom? Kakav crni humor u ratu? Pitaćete. Šta uopšte može da postoji od humora u takvoj grozoti? Da li su rat neprekidno ubijanje, potoci krvi ili niz sekvenci običnog života u kome jedeš, spavaš, prozevaš se i radiš sve ono što bi radio i da nije rata? Neka vam odgovor da Boris Dežulović i njegov roman Jebo sad hiljadu dinara. I da se razumemo, kao što smo se lepo razumeli gospodin pisac i ja: najjači razlozi su uvek oni najbanalniji! I obrnuto. 

Još uvek na području Hrvatske, u Lici. Kino lika - kratka, ali ubitačna zbirka priča o životu Ličana. Damir Karakaš – pisac koga nećete naći na policama naših knjižara, ali se knjiga može pokadkad naći u ponudama na Internetu (ja je kupila na Limundo.com) . Ako želite, možete pogledati i  film rađen po motivima knjige, ali je on svakako ne može zameniti.

Dalje bih da pomenem Aleksandra Hemona i njegov Projekat Lazarus, koji svojom nostalgičnom mistikom prevaljuje 10K milja od Čikaga do moga srca.

Tu se negde našlo mesta i za drugačiji pogled na taj isti kontinent i tu istu „obećanu zemlju“. Ako volite da vidite i „drugu stranu medalje“ i da čujete i „suprotnu stranu“ nađite vreme za Majkla Mura (jeste, to beše onaj američki reditelj – oskarovac) i njegovu knjigu - Brate, gde je moja zemlja?


Od evropskih autora, u poslednje vreme mi se jako dopao Karlos Ruis Safon. Ako pročitate njegovu Senku vetra upoznaćete Barselonu kao da ste i vi živeli u njoj. Meni je posle toga bio dovoljan Google Earth pa da budem spremna da šetam Ramblom vezanih očiju.

Još kad bi vam do ruku dospeo primerak Antoni Gaudi u izdanju Taschen-a, Barselonu biste zavoleli na neviđeno.


Zatim, jedan od evropskih autora, Berhnard Šlink, koji je doživeo munjevit uspeh na tlu Amerike što se može smatrati retkošću i čiji je roman Čitač brzo stigao na filmsko platno.

Od pisaca sa one strane naše planete, pronašli su me i zauvek osvojili Haruki Murakami koji mi je pokazao ono što sam samo naslućivala: Srbi ili Japanci, svejedno , život nam donosi uvek iste probleme sa kojima se nosimo na iste ili slične načine, bez obzira koliko su nam kulture različite i kolika nas prostranstva dele. Ako biste da saznate nešto o dalekom Japanu danas, čekaju vas Norveška šuma i Haruki Murakami (mislim da je samo pitanje trenutka kada će dobiti Nobelovu nagradu). 

Sa američkog multikulturalnog tla, pravo na moje srce pala je i zauvek se uselila Koliba, čudesna priča Vilijema Pola Janga. Štivo koje nam može dati snage da nastavimo kada budemo verovali da se nikuda više dalje ne može.

S druge strane, uzbudljiva, potresna, zabrinjavajuća i nadasve uznemirujuća priča Gospodari gena, nedavno preminulog lekara i pisca Majkla Krejtona .

Za kraj ovog kratkog osvrta o tome koje me knjige trenutno okružuju, evo jednog naslova za kojim sa ja dugo tragala i jedva ga našla, ali me interesantna kombinacija autobiografskih tekstova i fotografija iz nekih intimnih ili poluzvaničnih zbirki oduševila. U pitanju je Olivera Katarina i njena autobiografija Aristokratsko stopalo.

Šta sam pročitala JEDVA: ruske pisce novije generacije, Viktora Peljevina i Borisa Akunjina. Izgleda da nemam smisla za rusku modernu, ako oni jesu njeni predstavnici. Šlem uzasa me je uzasnuo dosadnošću i nepostojanjem priče, a Turski gambit je imao ukus slanog, slatkog, kiselog i gorkog istovremeno. Krimi priča na tlu Bugarske, u vreme Otomanskog carstva sa devojkom prerušenom u muškarca. Ne, nemam baš sluha za to, nažalost.
JEDVA sam pročitala i popularnog francuskog pisca Mišela Uelbeka i njegov roman Elementarne čestice. Kakvo mučenje, kakav gubitak vremena... 
Šta još nisam pročitala, mada se svojski trudim - roman Nevidljivi Aleksandra Gatalice, pikarski roman u pismima. Jednog lepog dana stići ću i do poslednjeg pisma...


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2009-08-02

Letnja priča

4 коментара

         Da li ste ikada poželeli da poput Robinzona „zaglavite“ bar na kratko na nekom pustom ostrvu, daleko od svih i svega? Ako jeste, red je da Vas obavestimo da tako što više ne postoji i nije moguće! Ako i umaknete „čarima“ civilizacije u klasičnom smislu, ipak će Vas naći GSM, GPS, satelit ili koje drugo čudo tehnike. Ako odlučite da se sakrijete i na samo dno okeana ili se popnete čak na K2, znajte da će Vam u trag ući Google Earth. U poslednje vreme ima nagoveštaja da ni Mesec više nije usamljeno mesto...

        Tako i odmor posle dugog i napornog radnog perioda umesto da bude idilično udaljavanje od svakodnevice sve se češće pretvara u „nastavak posla smanjenom brzinom“. Najbliža potvrda toj tvrdnji je moj muž koji godinama odmore provodi tako što je dobar deo dana u kontaktu sa svojim kolegama iz firme ili klijentima.

        Moj dragi prijatelj, inače IT menadžer iz Toronta, svake godine na odmor nosi računar i neretko mu se desi da dobar deo dana provede u hotelskoj sobi umesto na plažama Akapulka, Kankuna ili Kube.

        Moj „penzionisani“ laptop otišao je u zasluženu mirovinu posle četiri letovanja i jednog zimovanja. Ovaj novi preti da obori njegov rekord...Da je postignuta značajna prećutna saglasnost u pogledu prioriteta aktivnosti na godišnjem odmoru kaže i sledeća fotka...

        Moj fotoaparat uhvatio je samo deo predivnog kafića na vodi. Od desetak stolova pod suncobranima, bar njih šest-sedam ih je bilo zauzeto ljudima koji su ubrzano tipkali po tastaturama laptopova. Okinula sam mahinalno, jednom, drugi, treći put... Odmah sam pomislila na onaj magični PhotoShop-ov alat koji od niza sukcesivnih slika pravi panoramski prikaz automatski ih povezujući. Ali avaj! Na mom laptopu nije bilo PhotoShop-a, a kakvog li bedaka, instalaciju nisam ponela na odmor!!! 



         Tako ste, samo zbog skučenosti moga HDD (moraću da uradim nešto po tom pitanju), ostali uskraćeni za potpuni utisak, ali i ova fotka dovoljno dobro potvrđuje ono što verovatno podsvesno znamo samo još uvek nismo spremni da priznamo – računari, a posebno Net, ubrzano i halapljivo gutaju naše živote...  




Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:
Loading...