PISA test ili koliko smo snalažljivi

Ima tome više od dvadeset godina.

Bio je 2. septembar, vedar sunčan dan, praznična atmosfera početka nove školske godine gotovo se mogla opipati. Toplim letnjim vazduhom nad malenim gradom podno Pržara već se širio miris pečenih crvenih paprika što će završiti u nebrojenim teglama ajvara ili u nekom od milion tristapedestsetamhiljadašeststotinadevedetosam različitih recepata za jedno te isto: barenu, prškanu ili cepkanu crvenu papriku nabijenu u neki vid ambalaže. Pa ko šta voli. 

Standardna ekipa na poslu toga jutra bila je dobrog raspoloženja. Jedino snuždeno lice našeg, inače uvek nasmejanog i duhovitog kolege, govorilo nam je da nešto debelo nije bilo u redu. 

„Ma šta je s tobom čoveče, od sabajle? Mnogo si nam nešto smrknut!“ 

Pokušavali smo da mu izmamimo problem, ne bi li mu bilo bar malo lakše, a ko zna, možda mu i možemo pomoći.

„Ma, ništa. Ona moja dva bilmeza juče, prvog dana školske godine nabili oboje kečeve. Ej, prvog dana!“ nervirao se kolega vidno uzbuđen.

„Dva bilmeza“ su bili njegovo dvoje dece. Sin i kći među kojima je razlika u godinama manja od jedne ali su pohađali različite razrede. Dečak je tada bio upravo pošao u šesti, a devojčica u peti razred. Bili su dobra i lepo vaspitana deca. Utoliko nam je bilo čudnije da su oboje imali peh prvog školskog dana u godini.

„Pa šta je bilo?“ 

Sada već jako zainteresovani, batalismo tastature (tada miševa nije ni bilo !!!) i kompjuterske monitore na kojima su treperela slova zelene ili „amber“ boje. 

„Ma to se kod njih oduvek znalo. Sin je odličan matematičar. Kad nešto treba ćerki, pokaže joj, objasni i pomogne u zadacima. Jer ko će mene čekati kad sam po ceo dan na poslu. Je l da?“

Mi svi klimnusmo glavama sa potpunim razumevanjem problema.

„Nasuprot tome, ćerki oduvek dobro ide srpski i ostali jezici, pa mu pomaže u domaćim zadacima koji mu zadaju glavobolje i predstavljaju pravu traumu. Propituje ga pesmice koje uči napamet i piše mu zadatke na teme poput - Slatko sam se nasmejao, Jesen u mome gradu, Ličnost kojoj se divim i slično.“

„I sve bi bilo u redu, da juče, ko za baksuz, on nije na času spskog jezika dobio temu – Kako sam proveo letnji raspust. Moj „pametni“ sin ispod naslova napisao LEPO i stavio tačku. Zatim je zujao do kraja časa. E, da mi je samo znati šta je radio tih četrdeset preostalih minuta?“

Žestio se još uvek naš kolega.

„Dobro, a šta je bilo sa ćerkom?“ bili smo i dalje znatiželjni mi.

„Eh, ona je, pak, dobila blic kontrolni iz matematike. Verovatno je nova nastavnica želela da proveri sa kakvim znanjem dolaze deca iz nižih razreda. Zadala im 4 laka zadatka, a prvi od njih je glasio: Sabrati prvih 100 brojeva. I moja ti ćerka uzela da sabira 1+2+3+ … i tako do kraja časa. Kakav Gaus, kakave formule. Ko da nikad čula nije. Naravno, taj nije tačno izračunala, a ostale zadatke nije ni stigla da uradi.“

„Eto otkud dva keca i otkud sam ljut. Ljut sam što se ne trude i ne misle glavom. A kečevi? Pa imao sam ih i ja.“

Mi ostali se zamislismo duboko, ali odgovora ne nadjosmo. Šta nam je preostalo? Pa da radimo ono isto što i dotad. Okrenusmo se ka računarima i dohvatismo se tastatura.

E, sad, pitate se vi, šta je poenta ove priče?

 To da su nam deca u školi neinventivna, inertna i nezainteresovana. Pre dvadeset godina kao i danas. 

Ovih dana puno se opet priča o PISA testu na kome stalno i ubedljivo beležimo jako loše rezultate.  

Ne mogu se oteti utisku da bi naše Ministarstvo prosvete bilo najsretnije kad bi nekako, kakvom magijom, šta li, znalo šta je predmet narednih testova pa da baš za takva pitanja utrenira svoje profesore i nastavnike, a ovi to saspu svojim učenicima u glave do tog famoznog testiranja. 

Onda bi, po uspešno završenom testu, mogli svi da se smešimo ispred kamera i tvrdimo sa „argumentima“ da imamo jedan od najboljih školskih sistema u svetu i kao dokaze za to nudimo otrcanu priču da „naši ljudi kada odu na Zapad beleže najbolje, vanserijske rezultate zahvaljujući znanjima koje su poneli iz srednjoškolskih srpskih klupa“.

Šta reći na kraju osim da je moj kolega sagledao suštinu problema u obrazovanju i razvoju svoje dece. Uz njihov zajednički trud, ćerkica je danas cenjeni građevinski inženjer negde na gradilištima Moskve, a sin je zapaženi novinar. 

Jeste, život je čudo!  Ocenite ovaj post: