2010-12-23

Nije kraj dok se ne oglasi pištaljka iliti po čemu ću pamtiti 2010.

3 коментара
Kraj je kalendarske godine, pa se sumiraju "brojni" rezultati. Sva sreća te ne stižem da čitam štampu, čak ni elektronsku, pa nema velike šanse da mi se pomuti u glavi od svođenja brojeva i ciljeva koje smo dostigli.

Elem, imam ja neku svoju uvrnutu listu (btw. čikam Milka da izbaci svoju) koju, kad bolje razmislim, karkteriše jedna ista stvar, ona iz naslova ovog posta. Dakle, dok ne padne zavesa, ništa nije gotovo!

U prilog tome - Duško Kecman i 0.1 sekunda za pobedu:


Drugi prilog tome - Timoti Rej Braun,čovek čiji slučaj daje nadu.

Treće - Wikileaks, kakavgod da je, ništa više neće biti u svetu isto posle njega.



I četvrto, ali ništa novo! Svet, inače, ne pokazuje dovoljno empatije u slučajevima bolesti i gladi - Porto Prens, Haiti


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-12-20

Kad-kucam-y-mislim-na-z

6 коментара

Pre izvesnog vremena ćaskamo na Skype moja prijateljica Sunčica i ja. Malo, malo, pa se umesto z utrpa y. Ja se kulturno izvinim. Onda opet kucam, u medjuvremenu, triput  promenim sa alt-shift jezik jer u pozadini žurim da završim neko parče koda. Onda joj se opet izvinim. Ona meni učtivo otpozdravlja da se i njoj to ponekad desi.

Onda ja tu stanem, zamislim se i zaključim da valjda nisam jedini frik koji više ne zna sa kojom tastaturom radi i gde je koje slovo, naročito famozno Z.

Onda padne dogovor da se formira FB strana, tek da sebi damo oduška...
http://www.facebook.com/pages/Kad-kucam-y-mislim-na-z/140200066031500?ref=sgm

Elem, kako više volim da pišem stihove i blog-postove od FB statusa i ostalih FB sadržaja, sve ostane zadugo na tome.

Onda rekoh - pesmica ne ide, nisam ja pisac tekstova estradne muzike, bar ne još uvek ;)

Kad ne ide to, onda evo programče, malecko, zgodno, sakrije se u systray i ima zadatak da kad god pogrešno ukucate y, a mislili ste na z to i ispravi.... Naravski, samo u Serbian Latin i Serbian Cyrilic.

Izgleda šašavo, al' ja više ne grešim :))

Linkovi:  http://rapidshare.com/files/438420121/setup.exe ili


http://rapidshare.com/files/438420222/Setupy2z.msi
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-11-15

Kad se kockice slože

2 коментара
Imam dugogodišnjeg kolegu za koga nisam verovala (Tiko, oprosti) da čita išta drugo sem programskog koda i rezultata raznih auto-trka... Ali, koliko mi zaista znamo o sebi samima da bismo to isto tvrdili o drugima? Stvarnost nas vrlo, vrlo često demantuje. Lepa stvar je ako je demanti prijatan kao moj. Još lepša stvar je kada neko za koga verujete da i ne zna da vaš blog postoji, sve to pročita i još poželi da gostuje na njemu jednom svojom autorskom pričom. Dakle, evo mog kolege i prijatelja Tihomira, programera, menadžera i sada zaista ne znam šta još sve radi, dugogodišnjeg zaljubljenika u automobile i auto-trke. Priču mi je poslao na moj FB profil, a ja je ponosno delim sa vama...  



Kad se kockice slože...

Elem, odlučim ja u utorak oko podne da u sredu ujutru idem do Kule, onako poslovno. Spremim Hondu Accord 2.2 i setim se da bi možda moj prijatelj sa karting trka Nexy hteo da ide sa mnom, ako ništa drugo bar malo da se vozikamo 220 na sat. Zovem ga uveče telefonom i kažem da sutra idem sam u Kulu oko nekog posla, ali i da bi bilo zgodno da popričamo sa vlasnicima karting staze u Kuli oko dalje saradnje.

I Nexy naravno pristane, ali ima malo nekog posla ujutru pa da krenemo malo kasnije. 
Sa Tikinog FB profila -Milano - formula 1
Pristanem ja i pade dogovor.

Sreda ujutru, ja čekam da se Nexy javi... i čekam, a mobilni ćuti kao da je mrtav. Već 11 sati i zovem ga ja , a on kaže da ima još samo posla na jednom mestu i krećemo. ‘Ajde rekoh, samo me pozovi za desetak minuta. Prodje pola sata i ništa. Zovem ponovo, a Nexy kaže da je pogrešio ustanovu u kojoj treba da završi posao, da mu treba još bar jedan sat i konačno ja odlučim da podjem sam jer više nema vremena za odlaganje.

Krenem ja dakle sam i onako ga garim ko naša šampionka po gasu, i negde oko Novog Sada okrećem radio stanice.... i dodjem do Radia S. A kad tamo čujem neko "takmičenje gradova". U duelu danas , a za ovu nedelju, Leskovac i Vranje(a ja sam naravno stari Vranjanac po rodjenju). Ljudi glasaju SMS-om šaljuči poruke “VR ili LE “ sa nekim komentarom, a uključuju se i u živi program.Važi se i jedno i drugo. Čujem ja kako voditelj izmedju mnogopristiglih čita i SMS poruku sledeće sadržine: ”Glasam za Leskovac. Pozdrav od Nexy-ja". 

Zabezeknem se ja i rešim da izjednačim glasove , pa okrenem telefon onako vozeći, ali smanjim na nekih 100 sa 40. Uključe mene, za neki munut, u program uživo, ja se predstavim kao "Vranjanac na dugogodišnjem privremenom radu u Beogradu koji je trenutno na putu negde izmedju Novog Sada i Subotice i naravno glasam za Vranje". Pročavrljasmo još nekoliko minuta voditelj i ja na temu - ko voli pun stomak, jede leskovačke pljeskavice i glasa za Leskovac, a ko voli melem na dušu sluša vranjski merak i glasa za Vranje - dakle neka duhovno-materijalna tema za koju sam ja stručnjak i to se tu završi. Ponosan što sam izjednačio rezultat u glasanju sa Nexy-jem nastavim dalje da vozim i čekam rezuiltate glasanja, kad ono... Voditelj posle manje muzičke pauze čita ponovo SMS-ove i kaže: "Evo još jednog glasa za Vranje i puno pozdrava za prijatelja koji je negde izmedju Novog Sada i Subotice". Ja lud ili zbunjen, ne znam tačno, ukapiram da jedino Nexy zna za tu informaciju i da sada zbog mene, svog dobrog prijatelja, glasa za Vranje. Odlučim da i ja pošaljem SMS i da dam, naravno, još jedan glas za Vranje, ali i da pozdravim prijatelja Nexy-ja. Voditelj objavi i moj SMS i ja ponosan što sam se lepo ispozdravljao sa prijateljem, nagarim dalje. Čujem na kraju pobedilo Vranje za četiri glasa. Meni milo.


Stignem u Kulu, odem da završim svoj posao i u povratku reko sam sebi hajde da svratim na karting stazu koja je na samom ulazu u grad i popijem kafu i običnu vodu. Čisto malo da me želja mine. Lepo, sunčano vreme, rano popodne, divan pogled na stazu doduše praznu, jezerce mirno, tiho sve, ama pravi raj. Sednem ja i uz kaficu pošaljem SMS Nexy-ju u kome stoji isto ono što sam poslao i Radiju S: "vr sa karting staze u Kuli. Pozdrav za Nexy-ja.". Očekujem i nadam se povratnom SMS-u slične sadržine. Ne prodje mnogo vremena kad zaista zapišta telefon i stigne SMS od Nexy-ja , ali sa nekom ne baš povezanom temom. Zovnem ga telefonom da se objasnimo. Kažem ja njemu šta sam hteo, on meni da ništa ne razume, ali pretpostavlja da sam kucao u toku vožnje SMS pa pobrkao slova. 

Objašnjavam celu priču, onako majstorski, totalno nepovezano.... i posle protoka nepoznato mnogo vremena, konačno se razumesmo. Nexy nije taj Nexy!

Smehu nije bilo kraja......

Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-10-31

Pameт у gлavu – ako je imaш

10 коментара
Nema me na Fejsu već duže, al’ nikom ne nedostajem. Nema me na blogu i opet nikom ne nedostajem. E, a da me nema na poslu, digla bi se frka... Al’ čovek je čudna biljka... Žurim da što pre posvršavam šta se nagomilalo, pa da opet ugrabim vreme za one koji bez mene mogu nauštrb onih koji bez mene ne žele i ne mogu...
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-09-27

Zanimanje - bloger

5 коментара
     Za "neverne Tome" koji još uvek ne veruju sto posto Varagaću, evo demantija u vidu oglasa za posao blogera ovde. Sad, kakvi su uslovi rada, napredovanja i sl. koje nudi dotična kompanija, to još ne znamo. U ovom trenutku je vrlo važno da je čarobna granica prekoračena. Gospodo blogeri (i blogerke) red je da se uozbiljimo zar ne??? 
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-09-22

Kome treba parada ponosa?

8 коментара
Onima koji broje glasače među sebi sličnima – autohtonim autokratama kratkog daha i dugog jezika.
Egzibicionistima, šovinistima, heteroseksistima - prikrivenim, neodlučnim i onim ortodoksnim.
Onima koje svrbe dlanovi jer nisu prebili sopstvenu ženu već nedelju dana.
Onima koji neguju uspešnu karijeru siledžija još iz zabavišta.
Neizlečenim i neizlečivim, iskompleksiranim gubitnicima koje su zaobišle sve lepe stvari na ovom svetu. Pripadnicima navijačkih grupa sa doživotnim članskim kartama nekih poluzavereničkih grupa, uvek na rubu bezumlja ofarbanog u sport.
Svima koji pate od demencije ili sindroma nezainteresovanosti po principu „šta me se tiče“.


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-09-09

Blogujem jer ne znam da heklam

16 коментара
U blogosferi se prilično zahuktava pred predstojeći Blogopen.

Tu je sinoćno "Oko",

pa Dedin post

a možda ih ima još, a da ne znam.

Ispada da je na blogu najvažnije biti iskren. Valjda je najvažnije u životu biti iskren, ostalo dodje samo po sebi,a blog je ionako na drugom mestu, a možda i trećem, četvrtom... Tamo gde mu je trenutno realna pozicija u našem društvu danas, a to je jako nisko.

Ispada da moramo biti uvek sveži i novi i originalni da bi nas rado čitali, lajkovali, sledili i šta sve ne. A šta je sa onima koji to nisu?

Ne smatram da je blogovanje neka misija i da ima preveliki značaj. Eh, danas jesmo, sutra, možda, na žalost i nismo...

Najlepše mi je kod bloga što kad sednem da napišem nešto onda stvarno RAZMIŠLJAM o toj temi. U suprotnom mi mnoge stvari uđu na jedno, a izađu na drugo uvo.

Čitam ono što paše mome uvu i oku, ne gledam ko je autor i kako se kotira u blogosferi...

I kad ostavljam komentar duboko razmislim šta kažem, ne žvrljnem tek tako nešto tipa "ekstra ti je post", ili "vrh, brate" tek da domaćin vidi da eto čitam njegov blog. Možda dođe i na moj... Bezveze, ali tako ponekad funkcionišu stvari.


A kad sam sela da razmislim i odgovorim sebi samoj na pitanje za koje Varagić kaže da treba da postavimo sebi “zbog čega želite da blogujete?" onda je moj odgovor u naslovu ovog posta.

Nisam duhovita, nisam maštovita, nisam ni previše pismena, naprotiv, sasvim sam obična, al eto, nešto me tera da blogujem. Šta ću?

I ne lažem ako kažem da me ne zanima ni zarada ni neka korist od blogovanja. Iskreno rečeno i ne vidim je. To što sam radila prethodnih 20 godina donelo mi je dovoljno da se ne sekiram da li ću tek da otvaram poslovne svetove putem bloga.

To ne važi za ove mlađe koji to već prepoznaju i bez da im ja ili meni slični nešto tu pričaju.

Hmmmm i jest, razlog sto baš sada pišem ovaj post je što se strašno nerviram dok gledam vaterpolo Srbija-Hrvatska...


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-08-25

Susret

5 коментара
    "Gde si, Sladjo, sto godina se nismo videle?!" uzvikujem iznenađeno, idući u susret nekadašnjoj komšinici i drugarici.
    "Vala, nismo..." otpozdravlja mi sa mnogo manje zanosa.
   "Šta radiš, gde si nestala?" pitam je dalje.
   Sad smo već zastale nasred ulice da se pozdravimo.
   "Tu sam, gde bih bila" nastavlja ona.
  "Kad nam je firma otišla u stečaj, pre tri godine, dugo nisam mogla da nađem  posao. Vidim nema u mojoj struci, pa rekoh - daj šta daš. Radila sam 6 meseci u jednoj menjačnici, ali mi je vlasnik isplatio samo  platu ipo, a doprinose ni za to. Zatim sam radila u jednoj pekari u centru. Uvek dobro snabdevena, ima kupaca, računam dobar promet, biće nešto i plate kad se radi 10 sati dnevno. Vraga! Kada ni posle 2 meseca nisam dobila ni dinara, odustala sam i od toga.


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-08-10

Idila

5 коментара
Četvrti dan za redom, posle dugog vremena, dinar jača.

Moja mama, penzionerka, zaliva baštu, a našla je i vremena da skokne do komšinice na kafu.

Na poslu, kod klijenta, u pauzi, razmenjujem najnoviji recept za ultra-brzi, ekstra-ukusni ajvar. Komentarišemo novu zvezdu našeg sporta, Zoranu Arunović. Priča se širi na odbojkaše i predstojeće svetsko prvenstvo.

Vratim se kući, kad ono, deca hoće da me vode na "Stare dane". Gostuju: Partibrejkers, Vroom i DJ Flip. 

Dobro, mislim se ja, nije ovo Gitarijada, al' daj šta daš! Drugo, Exx je vodio sina, a mene sinovi vode, al' daj šta daš! Nek je veselo!

U gradu se uveliko u užurbano rezervišu poslednja mesta u busevima za Guču. Sprema se iće i piće! Biće fešte!

  Sednem na trenutak na terasu, protrljam oči, uštinem se! Jok, tu sam!

Mirno mi nekako i čudno. Ovih dana niko nikog nije uhvatio za gušu preko TV-a. Kad se to desi, pola nacije poveća dozu Bensedina. Ovih dana niko nam nije pretio - hoćemo u EU, nećemo u EU!

Temperatura napolju lagano raste, ali svako, kad oseti blagu olabavljnost nevidljive omče oko svoga vrata koja ga drži prikovanim za: prenos skupštine, jutarnji, podnevni, večernji dnevnik, političke tok-šoue domaćih kečera, može naći svoj izvor, rečicu, jezerce, svoju hladovinicu, da se posle napornog rada odmori, nadiše svežeg vazduha i nagleda sjajnih zvezda.

Nije bolje, al je mirnije, al je lepše!

Zato, otvorite račun da im dobrovoljno uplatimo, ko koliko može, još neki mesec leškarenja na egzotičnim destinacijama. Svima- vladi, poslanicima. Da se i mi odmorimo malo! Valjda smo zaslužili! Koncepciju mi remeti Mahlat svojim vrućim postovima, al' s njom ćemo lako...
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-08-09

Svi smi mi - truba!

2 коментара

      Juče je obeležena,  za divno čudo,  godišnjica smrti dr. Arčibalda Rajsa.

      Njegov pamflet "Čujte, Srbi" može se preuzeti ovde .

      Mi ga,  zasiguro, dosad, nismo čuli. 

      Možda su nas zaglušile trube, možda nas nije briga šta nam je poručio, a možda mi najbolje znamo šta nam je činiti:


 


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-08-04

Keš, kolica, šmekerica...

3 коментара
Prošlog meseca bila sam prvi put u Gornjem Milanovcu. Mali, šarmantan gradić. Ono što me iznenadilo je kako ljudi brinu o obrazovanju. Sigurno nemaju mnogo više novca za održavanje od Vranjanaca, ali razlika me potukla do kolena. Još uvek osećam mučninu u stomaku jer znam da naša deca i profesori koji svakog dana ulaze u zdanje vranjske gimnazije to svakako nisu zaslužili.

Ovo je milanovačka gimnazija:



a ovo je ono što se naziva vranjskom gimnazijom (za one sa slabijim srcem napomena da su slike koje slede jako potresne):








Ali ono što je deo tog "dekora" je velelepni zgubidanski objekat kakav nigde drugde nisam videla. Ne, nije ni poslovni, ni trgovački, a ne daj Bože, ni obrazovni objekat, iako je nikao na 50 m od gimnazije. Naprotiv, prepun je kafića i zamračenih igraonica. Hm, ima i poneka pekara, jer zaboga ogladni se blejući po vasceli dan (i noć) iako su stolice, fotelje, štagod... po kafićima udobne. Da ne zaboravim, prazno parče prostora između ove dve "obrazovne institucije" noću postaje kultna diskoteka, a šuška se o gradnji otvorenog bazena. Valjda i mi treba da imamo svoje Zrće, Papaju, zar ne?!?





I dok se profesori ove škole trude da učenicima usade ljubav prema nauci, umetnosti i jezicima, svarnost na udaljenosti od 50 m ih žestoko demantuje.
Njoj se pridružuju i aktuelne vlasti države koje nisu odobrile sredstva iz NIP-a za obnavljanje fasade zgrade, a posebno krova koji već dugi niz godina prokišnjava.

O tome je detaljno obavestio i Forum gimnazija ovde . Uzalud!

Meni je potpuno jasno, na osnovu priloženog, šta je zaista važno u ovoj državi:

keš,kolica, šmekerica...

Dragi moji profesori, šta ste ispredavali do sada, koga ste naučili, za šta ste se borili, to vam je...


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-07-21

Wild, wild, wild...beautiful

7 коментара
Pre pet godina, posao me odveo u malo pogranično mesto Bosilegrad. Pet radnih dana, odnosno četiri noći provela sam u hotelu čiji sam jedini bila gost. Hotel - mali, lep, nov. Sagradio ga gastarbajter - povratnik i uglavnom ga koristio za izdavanje vikendom kada su bila kakva slavlja: ispraćaji, godišnjice, poneka svadba. Gostiju vrlo malo, skoro nikako. Ipak, po dolasku mi se dopao na prvi pogled.

Usamljen, na kraju mestašca, sa pogledom na šumu. Divno - pomislih! To "divno" potrajalo je samo do večere kada me je ljubazna recepcionerka obavestila da oni nemaju noćnu smenu nego hotel zaključavaju u 20 sati. To su planirali i te večeri i svih narednih.
A ja? Upitah sa nevericom.

"Ništa ne brinite, otključaćemo u sedam ujutru, tako da vi možete stići na vreme da odete svojim poslom".
Utešno, pomislih i maših se mobilnog da upišem njen broj za svaki slučaj.
Ali, avaj, mreža je bila gluva.
Taman kad je počela da me hvata panika, gospođa sa recepcije, valjda na osnovu mog prestravljenog lica, dohvati nekakvo papirče i upisa njen kućni broj telefona.

"Za svaki slučaj!" hrabrila me je pogledom.

Šta sam drugo mogla, nego da smotam papirče u džep i zdimim u sobu na prvom spratu.

Uz put sam shvatila da i TV nije od neke koristi. Par kanala koji su se mogli uhvatiti satelitskom antenom uglavnom su bili na bugarskom.

Danas, pet godina kasnije pravim šale na svoj račun: retko ko i retko gde će imati čast da hotel deli jedino sa duhovima.

...

Pet godina kasnije, kolega pali auto da zajedno krenemo u Bosilegrad. Mislim se u sebi: što završimo za jedan dan, to nam je, ja tamo više ne noćim...

Ali taj kraj (sveta) uvek me iznova iznenadi.

Na putu koji je danas prepun rupa i sa dosta odrona, nedaleko od sela Božica mogu se sresti divlji konji.


View Larger Map

Mi smo ih čekali 2-3 minuta, ne bi li nam oslobodili malo prostora da prodjemo kraj njih.

Konji prelepi, priroda divlja i netaknuta. Predivno - kad ne moram u hotel koji zaključavaju u 20 sati!






Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-07-20

Aleksandrovačko jezero

0 коментара
Nekada poznato po enormnim količinama smeća, žabljim horovima i muljevitom dnu, jezero nadomak Vranja nije privlačilo nikoga do ribolovce.  Onda su neki mladi ljudi koji su bili u situaciji da o tome odlučuju zaključili da bi bilo lepo i korisno da se veštačko jezero ispusti, korito očisti,  naspe šljunkom i napuni ponovo.  Radovi su trajali oko godinu dana,  a ono što je rezultat ukazuje na realnu mogućnost da svi oni koji ovoga leta ne mogu na more vrele letnje dane ipak provedu kraj vode.

Desetak kilometara može se prevaliti kolima, motorom ili, još bolje, biciklom. Ko želi,  na polovini tog puta može se zaustaviti i kod kompleksa otvorenih bazena "Kupinince".

Ova divna vest i nostalgija koja me pratila poslednjih meseci negnali su me da načinim par sličica.








Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-07-07

Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

0 коментара
Ovo nije post u kome treba mnogo da kažem, reči nam nisu toliko potrebne koliko je potrebna zajednička akcija i istrajnost da postignemo da onaj koji smatra da nije odgovoran (je neodgovoran) za užasno stanje u zdravstvu mora u promenama da krene od sebe.

Dakle, ostavka.
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-04-26

Istorija se ponovila...

7 коментара

U najlepšem trenutku! Da li se neko seća evropskog prvenstva u košarci 1997. kada je Saša Đoršević u poslednjim sekundama zabio trojku Hrvatima u osmini finala?

A evo i sinoćnog meča Partizan-Cibona usred Zagreba kada je je Kecman izbacio loptu ka košu samo 1 desetinku sekunde pre kraja utakmice, "ubo" trojku i sa pola koša razlike doneo titulu prvaka NLB lige u Beograd. Bravo za Partizan. Ničeg lepšeg nego sportski nadigrati Hrvate na njihovom terenu...



Što se mene tiče, posle stravičnog premora na poslu prethodne nedelje, evo idealnog užitka...


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-04-15

Reformisana gimnazija bez informatike

5 коментара

Ovde ću citirati u potpunosti post na temu Reformisana gimnazija bez informatike sa željom da pružim bezrezervnu podršku prof. Draganu Iliću i njegovim kolegama!

Tema se može naći ovde . Nadam se i verujem da će angažman struke ipak dovesti do pravih rešenja u sprovođenju reforme srednjeg obrazovanja, a posebno u nastavi predmeta u oblasti informatike.

Poštovane kolege,

U ime Organizacionog odbora Druge Konferencije gimnazija Srbije, obaveštavam vas da će u subotu 17.aprila 2010. godine sa početkom u 12 sati u prostorijama Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu biti održana Druga Konferencija gimnazija Srbije pod nazivom "Kakvu gimnaziju hoćemo" na kojoj će biti reči o najavljenoj reformi gimnazijskog obrazovanja koja je planirana za generaciju učenika sadašnjeg sedmog razreda osnovnih škola koja će upisivati srednje škole sledeće godine i krenuti u prvi razred reformisane gimnazije 1. septembra 2011. godine.

Smatramo da naša javnost nije upoznata sa ciljevima, suštinom, detaljima, kao i mogućim posledicama planirane reforme.

Istovremeno Vas pozivamo da učestvujete u radu ove Konferencije i postavite nam pitanja za koja Vi smatrate da su važna učenicima, njihovim roditeljima, nastavnicima i celokupnoj javnosti.

Unapred hvala,
član Organizacionog odbora Konferencije gimnazija Srbije,
Dragan Ilić


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-04-12

Ljubav

5 коментара

     Komšinica Jasmina već se posadila na trosed, dohvatila pikslu i pripalila prvu cigaretu. Par minuta za njom eto i Milene. 

     „Kafa i sokić?“ upitah više reda radi. 

     Znam šta piju. Munjevit pogled na zalihe kafe natera me da dograbim novčanik, zagladim kosu i đipim preko vrata.

     „Budite tu, odmah se vraćam“.  Bilo je suvišno, već su međusobno raspredale priču.

     Tri kuće niz ulicu, pa preko puta, u prizemlju neomalterisane trospratne grdosije firma trange-frange-export-import otvorila je mali dućan, više kao samouslugu. Ima par gondolica na kojima čuče raznorazne grickalice, šećer, brašno, ulje. Šta bi se i inače u sirotinjskom predgrađu prodavalo lokalnim kupcima?

     Znam gde stoji kafa, pa zađoh pozadi i nagnuh se rafu da je dohvatim. Nije bilo mnogo mušterija. Dvoje na kasi, par njih se vrzmalo tražeći nešto kao i ja. Ispružih ruku i osetih jak bol u srednjem prstu. Nešto crno, malecko i čupavo podvuče se pod raf i u potpunoj tišini nestade u nepoznatom pravcu. 

Podigoh prst da osmotrim gde me to ta mala džukela ujela. Oko srednjeg prsta, malo ispod korena nokta, pa sve okolo, nizao se venac tragova zubića. Nije bilo krvi, ali zanoktica koju sam imala samo na tom noktu zacrvenela se još jače od razderane kože.
Srce mi ubrzano poče da lupa. Čiji je ovo pas zapitah sebe?

„Čiji je ovo bio pas?“ začuh sebe iz daljine kako pitam glasno.

Niko se nije ni osvrnuo. Krajičkom oka spazih debelog, podbulog poslovođu u sivom, nesrazmernom, bezobličnom mantilu kako pokušava da se neprimetno unatraške uvuče u mrak prostora iza suprotnog zida. Pretpostavljam da tamo ima WC i nekakav magacin.
Zaleteh se ka njemu. Odnekud se otvoriše u pozadini vrata magacina, izađoše svetlost i neka prodavačica. Stajali smo svo troje u polumraku u trenutku visoke napetosti, neizvesnosti i iščekivanja. U sledećem se sve raspršilo.

Ja: „Čiji je ono bio pas?“
On: „Koji pas?“
Ja: „Onaj koji me ugrizao maločas iza gondole u vašoj prodavnici, ne pravite ste naivni, videli ste jer ste taman hteli da izađete otud, onda videli šta se desilo i hteli ste da se neopaženo vratite natrag!!!“
Moje histerično urlanje privuklo je one iste nagluve kupce da se primaknu i naprave znatiželjan polukrug oko nas.
On: „Nisam zaista video nikakvog psa, molim vas napustite objekat da ne bih zvao miliciju.“
Ja: „Odlično, zovi ih odmah, a ja ću im pokazati ovaj prst!“
Onda mu u lice unesoh visoko ispružen srednji prst dok sam ostale prste savila u pesnicu.
Neko iza mene se kikotao.
Okrenuh se i njima.
„Smejte se, samo se smejte, ali kad taj džukac ujede vaše dete, hoćete li se i tada smejati?“
Moj prst je, visoko uzdignut i već dosta crven oko nokta, šetao ispred zbunjenih lica te nazovi-publike.
Ja: „Evo, pogledajte, ujeo me je tu i to sad, ovog časa.“
Okrenuh se opet debelom poslovođi.
„A, ti, ako mi ovog trena ne kažeš čiji je to pas, suta ćeš biti na naslovnim stranama novina, prijaviću te sanitarnoj inspekciji, tvome gazdi i ostaćeš bez posla. Pa ti vidi.
Treba samo da mi kažeš čiji je to pas!“
On je stajao nem.
„Ljudi, ajde, razlaz, a vi gospođo, dođite ovamo da napravimo zapisnik!“
Nazovi-publika kojoj više nije bilo zanimljivo da sluša našu prepirku raziđe se za tili čas. Ostadosmo on i ja - sami.
Ja: „Ja te poslednji put upozoravam da ću iz ovih stopa prvo otići u veterinarsku i sve nadležne inspekcije da im pokažem i ispričam šta se ovde desilo, a onda idem da primim serum i vakcinu protiv besnila. Tebe ću sutra da tužim. Zvaću i tvog poslodavca i ceo kraj ću da izlepim lecima da gajite u prodavnici besne kučiće. Je l taj pas tvoj pa ga toliko štitiš? Ako nije, odmah mi reci ime vlasnika i sve ćemo zaboraviti i ti i ja!“
Više se nisam drala na sav glas. Režala sam, sevala očima i tiho mantrala. Opet ispočetka.
„Samo mi reci otkud se stvorio taj pas!“
Najzad je uzdahnuo, spustio glavu i izustio: „Iz bele kuće“.
Ja: „Iz koje bele kuće?“
On: „Pa iz jedine bele kućice u ovom kraju, sve su vam crvene, žute, plave, kajsija, lila..“
Nervozno sam ga prekinula.
„Ne zanimaju me boje kuća, čoveče, kako se zove gazda, ej, vlasnik psa?“
On:„Andra“
Ja: „Dobro, vidiš, to si mogao i odmah da mi kažeš! Je l bolelo? Nije! Bar ne kao mene, idiote!“
Okrenuh se i konačno izađoh iz tog dućana.
Bez kafe.
...

Stojim tako nasred prašnjavog sokaka u kome sam se rodila, udala i izrodila decu. Razmišljam se šta da radim. Potajno se divim sebi na odlučnosti jer nikad u svom životu nisam bila odlučna. Sve presudne odluke u moje ime donosili su drugi, a ja sam imala samo da se složim s njima. I evo me, prvo sam iskamčila priznanje zadrigloj uštvi koja sasvim sigurno bestijalno i svakodnevno potkrada kupce, pomalo i na sitno potkrada gazdu, kasirice saleće, pipka i štipka u mraku magacina nudeći im svoju jezivu mešinu od tela. Zatim sam, obuzeta nekom iznenadnom odlučnošću, jer nije nikakva hrabrost umesto natrag ka kući, krenuti u suprotnom pravcu u potrazi za belom kućom, pošla niz put.

Posle desetak minuta lutanja tamo-amo eto mene pred belom kućom. Dvorište omeđeno drvenim tarabama, kapija isto takva, mala i naherena. Odvojena od ograde taman toliko da se mali pas provuče kadgod mu se prohte. Ulazim unutra, kucam na omalena vrata na kojima bilo ko malo viši od mene mora da se sagne ako želi da udje unutra. Ulazim i ja.
Ja: „Ima li koga? Domaćice, ima li nekoga kod kuće?“
Pomalja se mala, mršava, proseda, izborana postarija žena.
Ona: „Kaži koga tražiš?“
Ja: „Tražim Andru, živi li on ovde?“
Ona: „Živi! To mi je muž! Ojjj, Andro, dodji ‘vamo, traži te neka gospodža! Zašto ga tražiš, što će ti Andra?“
Ja: „Molopre me je vaš pas ujeo za prst. Sad moram da idem da primim vakcinu protiv besnila i serum protiv tetanusa!“
Ona prilazi ka meni i unosi mi se celim telom. Ja zbunjeno ustuknem korak-dva.
Ona: „Nije naše kuče. Ono ne ujeda. Dobro je ko lebac. To te ujelo neko drugo pa te zlobnici poslali kod mene.“
Ja: „Nisu zlobnici, ljudi su videli i prepoznali da me ujeo vaš pas, ja sam došla da vam kažem da moram da vas prijavim. Ili ćete da uspavate to kuče zauvek ili ću vas prijaviti inspekciji i tužiti sudu.“
Pričam odlučno jer me trip zvani „poslovođa prodavnice“ još uvek drži. Ako sam mogla njega da isfoliram da ću zvati policiju, novinare i sud i on mi poverovao, valjda će i ova baba.
Ona: „Nemoj, sine, mi smo stari, Roko nam je kao dete! On je malo i bezopasno pašče. Ne ujeda. Evo sad ću ga pozovem da vidiš!“
Polazi ona hitro da me mimoiđe i izađe na vrata. Ja je hvatam za mišicu i ne dam joj.
„Stani, gde ćeš? Ne zanima mene tvoj pas. On me je ujeo, možda je besan i može da ujede neko dete! Sigurno ga ne vakcinišeš i ne paziš kud ide! Kako možeš da znaš da nije besan?“
Ona, vidi da se neću predomisliti: „Sine, nemoj, molim te! Roko je dobro pašče, ne ujeda, nikad nije nikog ujelo!“
Ja: „Ujelo je mene, podižem srednji prst leve ruke i pokazujem joj tragove zuba zarivenih u meso.“
Ona: „Oj, Androooo, crko dabogda, ujelo ju naš Roko, kuku mene, kuku mene.“
Ja: „Morate ga ubiti! Uješće još nekoga!“

Sekund kasnije mozgom počinje da mi se širi neopisiv bol. Osećam zujanje u ušima. Baba nešto gestikulira, ali je ne čujem. Zuji mi u ušima, slepoočnice pulsiraju, nešto vruće i teško curi mi niz lice. Hoću da podignem glavu i vidim šta mi to curi, hoću da se pomerim napred, ali ne mogu. Sve počinje da se okreće oko mene brže i brže i brže kao ringišpil, baba se okreće oko mene, soba se zamagljuje i postaje sve manja.
Prljava, masna, otrcana krpa koja se nekada nazivala tepihom leti ka meni strahovitom brzinom.

Poslednje što čujem pre totalnog mraka:

„Andro, uzmi čekič! Čekićem, Andro, uješće ona još nekog!“


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-03-27

STATUS: Recharging... ... ...

5 коментара

        U poslednje vreme nešto prečesto idem na put poslom. To podrazumeva malu torbicu, priručnu torbu i laptop torbu. E, sad, bilo bi lepo da ta priručna torba može da ponese onoliko ženskih drangulija koliko u datom trenutku zamislim da bez njih ne mogu. Ali avaj, planove mi mrse umršeni punjači. Toliko ih mrzim da se nosim mišlju da napravim FB grupu “ortodoksnih hejtera punjača”, da formiram stranku za borbu protiv punjača, da doniram pokrete za istraživanje alternativnih prenosa energije. Ma, svašta mi pada na pamet. Jer... Ovo se više ne da izdržati.

        Laptop ima dugačak i nezgrapan kabal, ispravljač i produžetak. Ako- kažem ja- moj mezimac ne može bez struje. Zatim sam se pomirila sa sudbinom da i mobilni mora da ima punjač. Odnekud se ispostavilo da mi je i MP4 plejer nezaobilazan rekvizit i pomagalo, naročito kad čekam osobe koje su uverene da se svet vrti oko njih i da ih se mora čekati, kad idem gradom pa ne želim da slušam buku, kad me iznerviraju klijenti-neplatiše i tako dalje. Muzika je moj sedativ, zato još jedan punjač u torbu. Na kraju, novi zakon o saobraćaju uvalio mi je i “bubicu”- bluetooth slušku koja, pogađate, ima punjač. Ovde sada ne pominjem kameru sa sve punjačem, jer je izbegavam maksimalno, 3A punjač za dopunjive baterije koje troši fotoaparat, zatim punjač za GPS uređaj, eksternu bateriju za laptop koja, takođe, ima svoj punjač. Ako dodamo specifične punjače za ove uređaje za punjenje u kolima, “šuma” postaje velika, grozna i deprimirajuća.

        Moj očaj se posebno uvećava kada kasno shvatim da mi je baš onaj, u datom trenutku najvažniji, punjač ostao negde: na poslu, kod klijenta, u stanu. Onda nastaje panika “punjenja”- gde, kad i kako napuniti tu malu aždajicu koja ište struje.

       
Tako iz dana u dan...

Recharge yourself!

        Ne može me utešiti to što nisam usamljena u tom problemu. Punjači su moja noćna mora! Sve češće se pitam kako ću napuniti svoje “žive” bio-baterije kada jednog dana “kvrcnu” od besomučne jurnjave u opsuživanju i punjenju malih, zahtevnih, a nezamenljivih tehničkih sprava i uređaja koje svakodnevno vučem sa sobom?
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-03-18

Fudbal vs !Fudbal

8 коментара
Sport volim, fudbal ne! Uostalom fudbal je sve osim sporta - opsesija, pasija, hobi, ljubav, strast, zabava, razbibriga, briga, mora,  tuga, srdžba, bolest, sreća...Sve to može i jeste ponekad taj čudnovati fudbal, ali od sporta nema nimalo. Oni koji ga gledaju, sport ne vide. Oni koji ga igraju, sport ne vide... Jedino petliće lažu da će jednog dana kada porastu i postanu PRAVI fudbaleri biti i sportisti.

Moja definicija fudbala daje mi za pravo i da pokažem šta mislim da je fudbal, a šta ne!

OVO je FUDBAL: Champions League Preview: Inter - Chelsea , odigrano juče (16.03.2010)


video



OVO NIJE FUDBAL: prvenstvena prvoligaška utakmica Zvezda-Rad odigrana prošle subote usred Beograda, a po izgledu kao da je negde na loše uzoranoj vojvođanskoj ledini (12.03.2010)


video

video
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-03-03

Naš Momo

8 коментара
Ima ljudi na ovom svetu koji nam uvek kad ih ugledamo, susretnemo, čujemo ulepšaju dan. Ima ljudi na ovom svetu koji nam oplemene dušu svojim nenametljivim šarmom, humorom, oštrim okom i još oštrijim duhom. Ima ljudi za kojima tugujemo duboko u srcu onda kad zauvek odu. Onaj koji nas je danas zauvek napustio negde će u nebeskom carstvu slikati sve što nije stigao da naslika, raspredaće o onom o čemu nije uspeo da ispriča u svojim knjigama i čekaće na nas... Naš Momo. Svi mi koji smo odrastali, sazrevali, voleli, mrzeli, patili i radovali se uz njega i njegove knjige smemo valjda reći: NAŠ MOMO!
 
Naš je taman toliko da prolijemo koju suzu, pustimo dubok uzdah i sa polica ormara skinemo njegove: Unu, Folirante, Poslednji let za Sarajevo...Kako sam volela njegovog Lera, kralja leptira!
Kad god je dolazio u Vranje, a dolazio je kad ga je pozivala Snežana Radivojević Petrović , žena izuzetnih vidika, ideja i zanosa, bio je praznik. Večito mlad, u poznatoj izbledeloj teksas košulji, raspoložan za priču, šalu ali i argumentovani dijalog. 
Pričao je s neverovatnom lakoćom, kao što je i pisao. Pričao o svemu na duhovit i zanimljiv način. Medju Vranjancima dugo će se pamtiti kako je samo jedan jedini put ostao zbunjen i zapitan. 
Na Snežanino pitanje kako bi on sa vranjanskog na književni srpski jezik preveo rečenicu
„Dadnala majka dve jabuke na dve deca“
Momo se zamislio, nasmejao i svom stilu odgovorio: „Nema prevoda, zato je vranjski dijalekat savršeniji“ što je izazvalo salve smeha medju prisutnima. 
Voleli smo Momu zato što je i on voleo ljude oko sebe. Retka vrlina... Neka mu je večna slava!


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

Timski rad II deo

0 коментара

U kakvoj vezi mogu biti jedan političar kakav je Dragan Palma, bivši monah Simenon Vilovski i nepoznati haker koji sebe naziva Neo?

     U kakvoj tek to može biti vezi sa mojim prethodnim postom?

Meni se čini da postoji tanana, a neraskidiva nit koja se ispreda, menja svoj lik i mrsi se kroz prostor i vreme.  

Palma je ponovo u akciji. Vodi predane, marljive, siromašne studente, nigde manje no u Beč. Šta nam poručuje Palma iz daleka: roditeljima te dece poručuje da je bolji od njih, jer oni, roditelji, tolike godine nisu uspeli da svojoj čeljadi pokažu malo sveta, a on jeste. Ispada da je Palma studentima veći roditelj od njihovih. Ostalim Jagodincima poručuje:“Budite dobri, pa ću voditi i vas, vidite kako su išli poljoprivrednici, pa studenti, možda ste baš vi na redu da se poklonite Šenbrunu“. Nama ostalima kaže: “glasajte za mene pa ćete svi jednog dana, ako Bog i ja damo, probati Mocart kugle.“

Pa dobro, kakav ja ovde imam problem? 

Imam problem što niko nije rekao da su studenti zloupotrebljeni, a njihovi marljivi, pošteni roditelji poniženi. Imam problem što osećam diskriminaciju u vazduhu, jer zašto studenti, a ne samohrane majke ili rudari. Zašto ne penzioneri? Koji to „poterovski razvrstavajući šešir“ nama deli sudbinu – ja nisam, ti možeš? Imam problem što postoji velika verovatnoća da se realizuje „posle mene – potop“. Jer, ko će vredne i siromašne studente voditi u Beč kada Palma to više ne bude mogao? 

I tu dolazim u vezu sa prethodnim postom. Zašto bi se iko, pa i sam Palma, zalagao da se neke stvari sistemski reše, da se poboljša matrijalni status roditelja pa da oni, ako ne sutra, a ono za par ili desetinu godina mogu sami da vode ili šalju svoju decu tamo gde ona budu želela? Zašto okupiti TIM koji bi mogao da zapne i proba da uradi nešto, makar na lokalnom nivou, pa da sutradan bar dobar deo stanovništva može da otputuje na odmor. Zašto, kada mogu sve sam, kada sam najbolji, najjači, najpametniji, najdrčniji, naj,naj,naj... a sutra, a prekosutra? Hmmmm, sutra su izbori, a prekosutra...ma jebeš prekosutra...

...

Koliko ste puta uz račun za Infostan ili bilo koji drugi dobili praznu uplatnicu. Popuniš, uplatiš i osećaš da si uradio dobro delo. Neko će sutra imati toplu hranu, neko možda neće ići bos, a neko će možda dobiti lek. Koliko smo puta poslušali apel sa TV-a: narodne kuhinje, ljudi sa posebnim potrebama, deca bez staranja... ima mnogo onih kojim treba naša pomoć.

E, pa, zahvaljujući bezbožniku Vilovskom, mnogi od njih ostaće i dalje gladni, bolesni i bosi. I nije problem u nama. Mi bismo to činili i dalje, ali sada znamo da je istina ono u šta smo povremeno sumnjali. Tamo negde, umesto TIMOVA za pomoć unesrećenima, raseljenima, obogaljenima čuči armija Vilovskih čekajući naše novce i sve ostale vrste pomoći da njima sebi kupuje stanove, dzipove i druga razna čudesa. Obespravljeni ostaju napušteni i izdani.

Darodavci ostaju izigrani.

Posrednici čista srca bivaju bačeni na stub srama kao da su svi oni -Vilovski.

I svi smo izgubili...

I svima je strašni usud zario nož u srce. Da se okameni od ruke neljudske...
Pojedinac iznad sistema, iznad vere, iznad zajednice, a moralo bi biti da je sve obrnuto...

...




Odmah je dobio inspirativno ime - Digitalni Robin Hud,a on sebe naziva NEO - po liku iz kultnog filmA „Matrix“. Pretpostvlja se da je Englez ili Letonac. Haker koji je uzdrmao letonijsku vladu pre par dana izbacivši na Twitter-u dokaze o onome što je izgleda praksa globalnih razmera: da se preveliki bonusi isplaćuju upravo u onim bankama i javnim preduzećima kojima država daje zamašnu pomoć... Neo se oglasio tvrđenjem da poseduje više miliona poverljivnih poreskih dokumenata. Letonska vlada i policija pokrenule su istragu. E sad, nije istraga u pravcu ko je pojeo milione već ko je NEO!!! Koji se POJEDINAC drznuo da raskrinka takav TIM za guljenje naroda... 

Pa onda sutra recite da sam NEPOPRAVLJIVI individualac, pa onda recite da imam problem sa prilagodjenjem.

 Molim lepo, prihvatam, ako mi se objasni: „ŠTA, BRE, RADE TI TIMOVI, KAD IM POJEDINCI VRŠLJAJU???


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-02-28

Šta to beše, šta to beše... timski rad

5 коментара

Postoji jedan paradoks koji mi uvek iznova ide na nerve.

Društveno prihvatljivo i socijalno opravdano je da budeš timski igrač. Ko nije timski igrač, nije ni u timu. Počev od vrtića čija je glavna fora - zajednička pozorišna predstava gde svako kaže po par rečenica, preko škole gde se vrednuju timski sportovi, grupni rad i angažman.

Nepisano pravilo: „ne misli drugačije od većine, ne ističi se aktivnošću, kreativnošću ili bilo čime. Budi deo mase, gomile, jednostavno se utopi. Tako je sigurnije, bezbednije, jednostavnije. Ne misliš, ne odgovaraš za propuste, nemaš svoj stav“.

 I svima lepo – onima koji „rukuju“ takvom grupom, timom ili gomilom... Onima koji joj pripadaju, jer po inerciji budu vođeni... Džaba nam je Domanović ostavljao poučna štiva, čita se samo ono što čita „gomila“- žuta štampa, hot-SMS poruke i tek pomalo i tek ponešto iz tuđih svezaka na kraju školske godine da se ne padne razred.

Kad se izađe iz tinejdžerskog doba valjda bi trebalo da se nešto promeni, zar ne? Bar shvatanje o našem mestu u društvu, o tome šta možemo, šta želimo i kuda idemo. Zato u CV-ju (kako preporučuju eksperti) obavezno napiši: „cenim individualan rad, ali preferiram timski“. Iskreno, većeg nonsensa nisam videla u ovdašnjim rezimejima. Makar se pojavljivao u 1001-oj varijanti. Ne znam ni jedan tim koji funkcioniše onako kako teorija o tome kaže. Naprotiv, činjenice kažu sasvim suprotno. 

Timovi postoje da se šlepaju neradnici, paraziti i karijeristi koji, po pravilu, imaju šesto čulo da sebi pronađu „domaćina“ na čija će se leđa udobno uspentrati i tu ostati, po mogućstvu do penzije.

Timovi postoje da se odgovornost razvodni, jer nije ništa lakše nego ne naći pojedinca odgovornog za neuspeh tima. 

TIM je idealna formacija za zajedničko neigranje i zajedničiku neodgovornost.

Tim je odličnan kada treba probiti predviđene rokove, jer se uvek neki član tima može da razboli, otputuje ili smeni.

Odličan je i za probijanje dozvoljenog budžeta, jer se ne može lako utvrditi kome je od članova tima pala na pamet genijalna ideja da se do cilja stigne zaobilaznim putem. Kad se paradoks utvrdi, već je kasno, a ostali članovi tima spavali su dubokim zimskim snom.

Tim je savršeno mesto za udomljavanje zaslužnih članova društva. Svaki važan Tim ima za člana nekog ko je tu iz ko zna kakvih zasluga iz perioda Paleolita. On se obično zove: počasni, zaslužni ili istaknuti član. Putuje besplatno na sve manifestacije, slika se i daje izjave za medije. On je, za razliku od trudbenika tima, nezamenljiv. Dok god tim postoji, on će biti njegov istaknuti član. Nema svoj stav, nema ideju, ali se slaže sa kolegama - principijelno!

Zato je TIM pogubna formacija za: pametne, vredne, ambiciozne, željne znanja, usavršavanja i uspeha.

TIM i timski rad treba da izbegavaju svi oni koji žele da se vidi, pohvali pa i kritikuje njihov trud i rad.

I sada dolazimo, naizgled, u pat poziciju. Šta kada se zaista obrete u nekom timu? Pa ne znam, zavisi od tima, zavisi od vas. Ja samo mogu reći kako ja funkcionišem ili bar pokušavam u tim slučajevima.

U timu koji formira kućni savet za uređenje prostora oko zgrade lepo upitam koje je moje parče, odem, počistim, zasadim koji cvet ako treba, pa javim nadležnom da sam svoj deo završila. U timu na poslu već 10 godina funkcionišemo na sličan način. Svako dobije svoj deo (modul) i odgovoran je za njegovo funkcionisanje, instalaciju kao i saradnju sa klijentima.

Timski rad priznajem jedino u kafani. Tu stvarno nije bitno ko je koliko pojeo, popio, pevao, važno je da je fešta dobra.

Na tom nepisanom principu dobrim delom funkcioniše zapadni poslovni svet. 

Na poslu ljuti protivnici, konkurenti koji jedan drugome duvaju za vrat, izmiču stolicu u timu, podmeću nogu ili žmure kad ne treba, posle posla svrate u prvi pab i zajednički, timski se napiju, nadrve, uvošte.
Ponedeljkom  timski leče mamurluk. 
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-02-20

Survivor ili kako nadigrati muškarce...

7 коментара

Priča prva

Pre nekoliko godina, moj kolega iz firme odluči da se odmori od paklenog tempa na poslu i uskršnje i prvomajske praznike provede na 10-dnevnom putovanju. Turistička tura šablonska-poznata: Nica, Kan, Pariz. Kada se vratio, bio je pun utisaka i naravno fotografija. Na većini od njih šepurio se u društvu poznatog vranjskog advokata. Njih dvojica na Ajfelovom tornju, njih dvojica na Jelisejskim poljima, opet njih dvojica na Kroazeti...

Kada sam ga upitala: „Dobro, gde je advokatova žena, zar ona nije bila na tom putovanju?“ dobila sam frapantan odgovor: „A, ne, ona nije mogla nikako da ide, ima malo dete“.  

Uglavnom, par minuta smo se gledali zabezeknuto: ja njega, intelektualca, mladog 30-godišnjaka, on mene, verovatno misleći kako sam prolupala što ga uopšte tako nešto pitam kad poznajem dotičnu. 

Priča druga

Bili su završni razred Gimnazije, zapravo ondašnjeg „usmerenog obrazovanja“.

Ona - prelepa, pametna, vredna, duhovita i zgodna. Najbolji đak u razredu, nezamenljivo krilo ženske košarkaške ekipe škole, nosilac raznoraznih nagrada sa gradskih i državnih prvenstava iz matematike.

On – prosečan u svemu osim u izvođenju raznih školskih gluposti, bežanju sa časova, foliranju profesora, simuliranju raznih povreda: fizičkih i emotivnih. Uvek brz na jeziku i snalažljiv u nemogućim situacijama. Večito je sedeo ispred nje i prepisivao. Domaće, pismene, kontrolne i ostale zadatke. Kovao je u zvezde. Ne bi mogao bez nje, ona je naj,naj,naj. I bili su dobri, sasvim dobri drugovi. 
Onda je došla i prošla matura. Putevi su im se razišli kako se to dešavalo oduvek- i pre i posle njih. Zatim se ona naprasno zaljubila na prvoj godini studija, udala i postala majka. O njemu se dugo nije ništa čulo. Studirao je dugo i naporno više od jedne decenije.

Kada ih je život ponovo spojio, kao u Felinijevom filmu, ona je radila teške poslove u proizvodnim pogonima jedne firme jer je morala da brine o porodici, a on je nekakvim volšebnim dekretom postao rukovodilac toga pogona. Divno, eto prilike da se drugarici oduži za sve što je činila za njega tokom školovanja. Ali, život je prepun čudnih obrta. Umesto da joj olakša, nekadašnji školski drug joj je napravo pakao od posla. Bila je jedina žena koja je u tom pogonu dobila rešenje da radi trosmenski. Pošto je i jedina prošla stroge italijanske obuke za programiranje PLC kola, kad god je trebalo da se nešto izmeni u programu zvali su nju. Dešavalo se da ju je telefonom budio tokom noći i da je morala da se snalazi ne bi li nekako u gluvo doba stigla na posao.

Godine su prolazile, on je napredovao, a ona koliko je mogla i koliko su uslovi dozvoljavali. Danas joj više nije šef. Ne znam da li pozdrave jedno drugo u prolazu, ali znam da je čitava firma bila svesna činjenice da je uspeh toga pogona nosila ona na svojim plećima, a on sakupljao lovorike.

Priča treća

Semestar se završio. Ispitni rok se završio. Još jedna studentska godina moga sina protiče polagano. Danas ocene više ne upisuju u indekse. Ne moraš da se brineš kako da sakriješ loše ocene od roditelja.

Samo kažeš: „Ćale, kači se na domen faksa, uloguj se, pa napravi srč, videćeš da sam sve ispite položio! A sad, daj pare za zimovanje, odoh ja!“

To što je indeks prazan, roditelji teško vare. Slute oni da tamo negde na nekom Internetu čuče ocene njihove dece i da ih ispituju neki roboti umeso živih profesora. Prosečan roditelj je prinuđen da veruje svome detetu-studentu na reč. Ali, ja nisam prosečan roditelj. Ja sam mama-programer. S vremena na vreme pogledam kako ide mom sinu prvencu. I uglavnom sam zadovoljna, za sada mu ne ide loše, moraću da spremam lovu za zimovanje...

Kad god se „kačim“ na sajt i pogledam kako stoje stvari na tom legendarnom beogradskom ETFu zaključim uvek iznova isto: vremena su se značajno promenila. Nekada je važio stereotip: lepe cure na pravnom, pametni momci na ETF-u. Druženje negde izmedju: KST, Bonafides, kako-kad.

Danas je Pravni pun elokventnih, modernih muškaraca, a ETF lepih i pametnih devojaka. Medju prvih deset najboljih u generaciji moga sina sve same cure. Prva od njih sa prosekom 10,00. Ostale vrlo blizu. 
„Kako to objašnjavaš?“ pitam ga. „Da li su pametnije, vrednije, temeljitije od vas momaka?“

On se češka po glavi, razmišlja. Vidim da ga je moje pitanje zaintrigiralo. Pokušava da da nekakav suvisli odgovor. „Pa, od svega toga, valjda“ cedi suvo i pokušava da promeni temu.

„Izvini“ kažem mu ja „možeš li da mi odgovoriš na još jedno pitanje?“.
On nevoljno klima glavom, zna da ću ga smarati, pa gleda da me otkači što pre.

„Dobro, recimo da vam se nudi posao: tebi i još nekom koga bi ti odabrao. Posao odličan, kakav sanjaš. Šta bi uradio? Da li bi predložio da uzmu uz tebe ovu tvoju koleginicu sa 10,00 ili onog tvog drugara što se jedva provlači, ali ste svakog vikenda zajedno u Irish pub-u?“

„Svašta s tobom, pa drugara...“ odgovori moj sin, pokupi mobilni i ode u Irish pub.

Ja ostadoh da se pitam ko je vaspitavao ovo moje dete...

Priča četvrta

Srpski Survivor je, naravno, priča za sebe. Ovogodišnji pun neobičnih obrta. Ali ne i neočekivanih. Bar za mene. Dosadašnje iskustvo mi je, nažalost, pokazalo da se teško podnosi uspeh žena.

Počev od mlađanog pobednika Ace koji je svaku priliku iskoristio da izjavi kako je razočaran i iznenađen što je u finale ušao sa dve žene i da žali za nekim muškim saigračima. Zaboravlja da te dve žene nisu dospele tu tek tako.

U odlučujućim borbama za ulazak u to finale bile su bolje od svih muških takmičara.

Možemo razglabati ko koliku mišićnu masu ima, ko koliko može da potegne, koliko da se uzvere, otpliva i šta još. Uzalud, kad je bilo najvažnije, žene su pobedile.

I šta sad? Priznati to javno? Ma ne, nikako!!! Naročito ne od strane dojučerašnjih najbližih muških prijatelja kojima ste bili oslonac.

Zato me ne čudi što Vesna nije dobila glasove Dušana i Srđana. Da su njoj dali svoje glasove priznali bi joj da je bila bolja od njih. Možda ne jača, ne snažnija fizički, ali odlučnija, moćnija i u najvažnijem trenutku - bolja.

Na takvo priznanje muškaraca ovoga podneblja dugo će se čekati. Bojim se da kad budu odlučili da se suoče sa istinom da nisu uvek najbolji, najjači, najpametniji i sve naj,naj, biće kasno. One kojima to budu želeli da priznaju, biće negde daleko - zauvek.


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-02-11

A pored Zebre i ona...

2 коментара
Šta reći, osim se upitati "Dobro bre ljudi, je l mi živimo na istoj planeti ili su Japanci ti koji su doleteli odnekud iz Svemira..." Gledam slike razorenog Haitija, gladne Afrike, južne Azije... i ne mogu da se otmem utisku da odgovora na to pitanje uopšte nema...


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

Zebra i ostale "čudne zverke"

0 коментара
Ako niste svojevremeno gledali "Ajkulu" u 3D tehnici, verovatno ste podlegli znatiželji i u nekom od bioskopa natukli te famozne 3D naočare kako biste se uživeli u epski svet Avatara. Da je film zaista dobar dokaz su gomile mil. dolara i brojni Globusi . Ne sumnjam da će ući i u najužu konkurenciju za ovogodišnjeg Oskara.

Ko je znatiželjan kakva je to "svemirska" tehnologija korišćena u izradi ovog filma, može lako naći da je za mnogo toga odgovoran Adobe...

Filmska umetnost ume da impresionira ali...

Ono što mene baca u žal za mlados' je jedna Zebra

kao i nagoveštaji prave revolucije u dizajnu, projektovanju i uopšte u prikazu slike.

Ako niste već , uživajte kao i ja.






Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-01-13

Ako je i od Google-a, mnogo je!

7 коментара
Da li je opravdano da "veliki" ponižavaju "manje" pod uslovom da prethodno objasnimo šta se podrazumeva pod tim pojmovima...

Elem, evo kako se reklamira Nexus!



Već prvim koracima gura prljavo i beskrupulozno. Ako i bude lepši, efikasniji, kompatabilniji i šta sve ne... ipak će ostati prljav.

Kome to i zbog čega treba?

Da li se nešto menja u globalnim promotivnim nastupima ili sam ja totalno neinformisana, obzirom da tu oblast i ne pratim?

Razložne i autoritativne odgovore tražite kod Varage , Sekulića ili drugih koji se bave e-marketingom.

Ja samo želim da javno upitam da li se količina obesti proporcionalno povećava sa količinom dolara na bankovnim računima, ma ko bio u pitanju?
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2010-01-08

Dijagnoza “zabušant“

7 коментара
     Nešto vrlo lično, ali da ne mislim da bi moglo biti od šireg značaja, ne bih ga pominjala...

    Kao i dobrom delu radnog stanovništva, praznici mi se privuku iznenada, neopaženo, zateknu me, obično, nespremnu i u poslu preko glave. Gotovo da i ne pamtim kada sam, naročito Novu godinu, dočekivala sa dovoljno slobodnog vremena za sve ono što uz nju ide. Obično se i torte i kolači i frizura „filuju“ u poslednjem trenutku. Dobro, ništa neobično...

           Za početak ove Nove godine bilo je neobično to što me prvog januara, negde pred kraj jutra probudila neobično jaka glavobolja. Moglo se pripisati umoru, povećanoj količini pića, zagušljivom prostoru... Ma, uobičajeno, zar ne? Nije bilo uobičajeno to što je glavobolja bivala sve jača, širila se celom površinom mog najvažnijeg resursa i pretila da pređe na vrat. To se desilo već sledećeg dana. Vrat mi se ukočio do sredine dana, a ostatak popodneva sam pokušavala da povratim čitav želudac. Pokušaji sa aspirinom, kafetinom i ostalim „inima“ nisu urodili plodom. Još jedna noć bila je grozna. Trećeg dana pribegavala sam utopljavanju, toplim kupkama, čajevima. I dalje bezuspešno... Čekala sam prvi radni dan da se dokopam nekog doktora... U sumrak sam odlučila da uložim znatan napor i proguglam na net-u ne bih li iskopala šta to može biti da me pogodilo tako jako i iznenada...



      Mogućnosti su bile: od virusnog meningitisa do aneurizme. Dakle, sve bolje od boljeg. Odluka da posetim lekara je bila definitivna, iako ih obično izbegavam u široookom luku.

Sutradan sam se, za divno čudo, osećala malo bolje. Kao da je glavobolja popustila, ali ukocen vrat mi je davao do znanja da ne odustajem. U pola jedan, u zakazanom terminu, primio me neurolog. I posle dosta dugog blala,bla, da li sam ovo i ono, tada i tada, tako i tako, posle nekakvih analiza, pa ponovnog dolaska kod njega sa rezultatima, postavio mi je dijagnozu „jaka migrena usled naglog opuštanja organizma, a posle dugotrajnih napora ili stresa“.  

„Da li vas je nekad bolela glava tim intenzitetom?“ upitao me čika doca u jednom trenutku. Kad sam dobro promislila, isplao je da me poslednji put bolela letos na godišnjem odmoru, mada ne jako i ne dugo, možda jedan ceo dan. 

Onda sam dugo razmišljala kako sam i sama mogla povezati neke stvari. Mada, da me nije asocirao, verovatno i ne bih... 

Stoga, ova priča ide svima onima koji su radoholičari 365 dana u godini. Jako je rizično naglo prestati sa radom, kao što je rizična i svaka druga nagla promena u životu. Možda se neće desiti, prvi, drugi, treći put. Možda će se desiti desetog puta, ko to zna? 

Važno je prepoznati suštinu, važno je znati uzroke i znati kako se izboriti sa tim.

Čika doca kaže: „ blago smanjenje aktivnosti, nikako naglo, a onda i 700 mg Magnezija dnevno, kod pojave glavobolje. Čaj od kamilice, tople kupke i mirovanje.“

Moj muž ima, pak, drugačiji predlog: „ izbaciti praznike i neradne dane, odmarati se svega po par sati, čak i na datume najvažnijih svetaca“...

Što se mene tiče, za sada nemam predlog ni za sebe, ni za vas... Prilično sam zatečena ovom pojavom i ovih dana, kad ugrabim malo vremena, guglam ponovo u potrazi za tim sindromom novoga doba. 

A ja mislila da sam tipičan predstavnik generacija starog kova koje će moriti pritisak, išijas...  
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:
Loading...