Survivor ili kako nadigrati muškarce...

Priča prva

Pre nekoliko godina, moj kolega iz firme odluči da se odmori od paklenog tempa na poslu i uskršnje i prvomajske praznike provede na 10-dnevnom putovanju. Turistička tura šablonska-poznata: Nica, Kan, Pariz. Kada se vratio, bio je pun utisaka i naravno fotografija. Na većini od njih šepurio se u društvu poznatog vranjskog advokata. Njih dvojica na Ajfelovom tornju, njih dvojica na Jelisejskim poljima, opet njih dvojica na Kroazeti...

Kada sam ga upitala: „Dobro, gde je advokatova žena, zar ona nije bila na tom putovanju?“ dobila sam frapantan odgovor: „A, ne, ona nije mogla nikako da ide, ima malo dete“.  

Uglavnom, par minuta smo se gledali zabezeknuto: ja njega, intelektualca, mladog 30-godišnjaka, on mene, verovatno misleći kako sam prolupala što ga uopšte tako nešto pitam kad poznajem dotičnu. 

Priča druga

Bili su završni razred Gimnazije, zapravo ondašnjeg „usmerenog obrazovanja“.

Ona - prelepa, pametna, vredna, duhovita i zgodna. Najbolji đak u razredu, nezamenljivo krilo ženske košarkaške ekipe škole, nosilac raznoraznih nagrada sa gradskih i državnih prvenstava iz matematike.

On – prosečan u svemu osim u izvođenju raznih školskih gluposti, bežanju sa časova, foliranju profesora, simuliranju raznih povreda: fizičkih i emotivnih. Uvek brz na jeziku i snalažljiv u nemogućim situacijama. Večito je sedeo ispred nje i prepisivao. Domaće, pismene, kontrolne i ostale zadatke. Kovao je u zvezde. Ne bi mogao bez nje, ona je naj,naj,naj. I bili su dobri, sasvim dobri drugovi. 
Onda je došla i prošla matura. Putevi su im se razišli kako se to dešavalo oduvek- i pre i posle njih. Zatim se ona naprasno zaljubila na prvoj godini studija, udala i postala majka. O njemu se dugo nije ništa čulo. Studirao je dugo i naporno više od jedne decenije.

Kada ih je život ponovo spojio, kao u Felinijevom filmu, ona je radila teške poslove u proizvodnim pogonima jedne firme jer je morala da brine o porodici, a on je nekakvim volšebnim dekretom postao rukovodilac toga pogona. Divno, eto prilike da se drugarici oduži za sve što je činila za njega tokom školovanja. Ali, život je prepun čudnih obrta. Umesto da joj olakša, nekadašnji školski drug joj je napravo pakao od posla. Bila je jedina žena koja je u tom pogonu dobila rešenje da radi trosmenski. Pošto je i jedina prošla stroge italijanske obuke za programiranje PLC kola, kad god je trebalo da se nešto izmeni u programu zvali su nju. Dešavalo se da ju je telefonom budio tokom noći i da je morala da se snalazi ne bi li nekako u gluvo doba stigla na posao.

Godine su prolazile, on je napredovao, a ona koliko je mogla i koliko su uslovi dozvoljavali. Danas joj više nije šef. Ne znam da li pozdrave jedno drugo u prolazu, ali znam da je čitava firma bila svesna činjenice da je uspeh toga pogona nosila ona na svojim plećima, a on sakupljao lovorike.

Priča treća

Semestar se završio. Ispitni rok se završio. Još jedna studentska godina moga sina protiče polagano. Danas ocene više ne upisuju u indekse. Ne moraš da se brineš kako da sakriješ loše ocene od roditelja.

Samo kažeš: „Ćale, kači se na domen faksa, uloguj se, pa napravi srč, videćeš da sam sve ispite položio! A sad, daj pare za zimovanje, odoh ja!“

To što je indeks prazan, roditelji teško vare. Slute oni da tamo negde na nekom Internetu čuče ocene njihove dece i da ih ispituju neki roboti umeso živih profesora. Prosečan roditelj je prinuđen da veruje svome detetu-studentu na reč. Ali, ja nisam prosečan roditelj. Ja sam mama-programer. S vremena na vreme pogledam kako ide mom sinu prvencu. I uglavnom sam zadovoljna, za sada mu ne ide loše, moraću da spremam lovu za zimovanje...

Kad god se „kačim“ na sajt i pogledam kako stoje stvari na tom legendarnom beogradskom ETFu zaključim uvek iznova isto: vremena su se značajno promenila. Nekada je važio stereotip: lepe cure na pravnom, pametni momci na ETF-u. Druženje negde izmedju: KST, Bonafides, kako-kad.

Danas je Pravni pun elokventnih, modernih muškaraca, a ETF lepih i pametnih devojaka. Medju prvih deset najboljih u generaciji moga sina sve same cure. Prva od njih sa prosekom 10,00. Ostale vrlo blizu. 
„Kako to objašnjavaš?“ pitam ga. „Da li su pametnije, vrednije, temeljitije od vas momaka?“

On se češka po glavi, razmišlja. Vidim da ga je moje pitanje zaintrigiralo. Pokušava da da nekakav suvisli odgovor. „Pa, od svega toga, valjda“ cedi suvo i pokušava da promeni temu.

„Izvini“ kažem mu ja „možeš li da mi odgovoriš na još jedno pitanje?“.
On nevoljno klima glavom, zna da ću ga smarati, pa gleda da me otkači što pre.

„Dobro, recimo da vam se nudi posao: tebi i još nekom koga bi ti odabrao. Posao odličan, kakav sanjaš. Šta bi uradio? Da li bi predložio da uzmu uz tebe ovu tvoju koleginicu sa 10,00 ili onog tvog drugara što se jedva provlači, ali ste svakog vikenda zajedno u Irish pub-u?“

„Svašta s tobom, pa drugara...“ odgovori moj sin, pokupi mobilni i ode u Irish pub.

Ja ostadoh da se pitam ko je vaspitavao ovo moje dete...

Priča četvrta

Srpski Survivor je, naravno, priča za sebe. Ovogodišnji pun neobičnih obrta. Ali ne i neočekivanih. Bar za mene. Dosadašnje iskustvo mi je, nažalost, pokazalo da se teško podnosi uspeh žena.

Počev od mlađanog pobednika Ace koji je svaku priliku iskoristio da izjavi kako je razočaran i iznenađen što je u finale ušao sa dve žene i da žali za nekim muškim saigračima. Zaboravlja da te dve žene nisu dospele tu tek tako.

U odlučujućim borbama za ulazak u to finale bile su bolje od svih muških takmičara.

Možemo razglabati ko koliku mišićnu masu ima, ko koliko može da potegne, koliko da se uzvere, otpliva i šta još. Uzalud, kad je bilo najvažnije, žene su pobedile.

I šta sad? Priznati to javno? Ma ne, nikako!!! Naročito ne od strane dojučerašnjih najbližih muških prijatelja kojima ste bili oslonac.

Zato me ne čudi što Vesna nije dobila glasove Dušana i Srđana. Da su njoj dali svoje glasove priznali bi joj da je bila bolja od njih. Možda ne jača, ne snažnija fizički, ali odlučnija, moćnija i u najvažnijem trenutku - bolja.

Na takvo priznanje muškaraca ovoga podneblja dugo će se čekati. Bojim se da kad budu odlučili da se suoče sa istinom da nisu uvek najbolji, najjači, najpametniji i sve naj,naj, biće kasno. One kojima to budu želeli da priznaju, biće negde daleko - zauvek.

Ocenite ovaj post: