Susret

    "Gde si, Sladjo, sto godina se nismo videle?!" uzvikujem iznenađeno, idući u susret nekadašnjoj komšinici i drugarici.
    "Vala, nismo..." otpozdravlja mi sa mnogo manje zanosa.
   "Šta radiš, gde si nestala?" pitam je dalje.
   Sad smo već zastale nasred ulice da se pozdravimo.
   "Tu sam, gde bih bila" nastavlja ona.
  "Kad nam je firma otišla u stečaj, pre tri godine, dugo nisam mogla da nađem  posao. Vidim nema u mojoj struci, pa rekoh - daj šta daš. Radila sam 6 meseci u jednoj menjačnici, ali mi je vlasnik isplatio samo  platu ipo, a doprinose ni za to. Zatim sam radila u jednoj pekari u centru. Uvek dobro snabdevena, ima kupaca, računam dobar promet, biće nešto i plate kad se radi 10 sati dnevno. Vraga! Kada ni posle 2 meseca nisam dobila ni dinara, odustala sam i od toga.


I šta da ti kažem? Idem gradom i gledam. Ima ponuda za posao. Nije da nema...
Eto, u kafićima, buticima, frizerskim salonima, u ponekom marketu ...
Armije mladih cura javljaju se na te  oglase. Lako je njima, treba im za džeparac, kod kuće ih ne čekaju gladna deca i posao preko glave... Radiće dok im se sviđa, pa onda, ajd' zdravo!
A šta ja da radim? Hajde reci mi, molim te!"
Odjednom osetih veliku tugu i neku težinu na srcu. Zažalih što nemam odgovora, što je sretoh, zaustavih...
Ćutimo tako par trenutaka.
Imam neku lošu osobinu da ne umem da tešim ljude. Najradije bih joj dala konkretan savet kako da reši problem umesto onog klišea: "Ne brini, biće dobro, samo budi uporna..."
Kao da je to tako... Mućak, nikad nije, ili gotovo nikad, što da se lažemo...
Kako nikakvog "pametnog" predloga nisam imala, upitah je dalje:
"Dobro, ali ti si talenovana, sećam se da si tokom cele srednje škole izrađivala i prodavala bižuteriju od glinamola i to ti je super išlo...Možda da napraviš neku radionicu ili slično?"
"Radim i danas" duboko uzdiše dok joj u oku primećujem tračak sjaja.
Čak joj se i maleni osmeh razlio po licu.
"Radim svašta u podrumu, imam nešto i alata, obrađujem glinu i brusim kamenčiće, za prijateljice i ćerke, ali kome ja to da ponudim na veliko, kako da plasiram i gde, znaš da ti ja to ne znam i ne umem..."
"Nego, dok si još tu, a ti skokni do mene, možda ti se neka ogrlica i dopadne, a mogle bismo i po jednu gorku, jaku, tursku...kao nekad!
Mogle bismo, Sladjo, doći ću,  samo što ništa više neće biti kao nekad, a i ne mora,  zar ne?
Neka bude bolje i onda nećemo žaliti za prošlim..."

Ocenite ovaj post: