Bilo je to daleke 87-me. U tadašnjoj YU bio je zabranjen uvoz računara. Zašto? Ko bi to znao? Kao da su nam nesuvisli razlozi državnih zvaničnika zaduženih da objave par šturih rečenica na tu temu nešto značili! Bio je to perod kada su Spectrum, Commodore 64, Amiga i Atari gubili polako tlo pod nogama. Prvi IBM PS/2 računari sramežljivo su se pojavljivali sa PS DOS operativnim sistemima. (Bože, koliko sam matora...)
Za običnog Yugo-smrtnika bili su nedostižni koliko i obližnji satelit u koga ponekad za vedrih noći tugaljivo pogledam. Elem, postojala je neka „kvaka“ kao što i dan-danas postoji sijaset takvih. Računar se mogao IPAK uvesti u delovima, jer sami delovi nisu podlegali zabranama. Dakle, u zakonu nije stajalo: zabranjuje se uvoz memorija, hard diskova, monitora i sl.
Zahvaljujući tome ona polovina tadašnje mlade populacije koja nije išla na PonteRosso „hodočašća“ po najnovije modele farmerki, završavala je, po pravilu, svoja putešestvija na Schiller i Schwanthaler Strasse u Minhenu. Obilje delova za „ljute“ i „ozbiljne“ mašine slalo se otud na jug. Tako je stigao i moj prvi PC. Ogromna, teška „šklopocija“ tipa XT, što će reći bez HDD-a (preteča PC AT-a 286) sa dva disketna drajva od po 8 incha.
Carina, transport, ležarina i ostali fantomski troškovi višestruko su prevazilazili vrednosti pošiljki (tačno , „pošiljki“ , obzirom da se ceo jedan kompjuter u delovima morao poslati na bar 3 različite adrese, pa je kiša „okupala“ ne samo mog muža, već i njegova dva prijatelja na čije je adrese došlo nešto delova namenjenih mom XT Frankeštajnu!).
Ne bih se setila ovog dogadjaja, da se danas, 16.11.2009. nisam obrela na tom istom aerodromskom carinskom skladištu.
Trebalo je da preuzmem Sony e-book reader. Nema ga kod nas na tržištu. Jasno mi je, donekle, zašto. Uređaj je još uvek skup za masovnu potrošnju. Svi očekuju pad cena. Ali, moji sinovi i ja smo pre mesec ipo dana izvrnuli sve džepove, porazbijali kasice-prasice i zavrnuli „slavine“ za neki period. Sakupili 400 kanadskih dolara (254 eura) i dali prijatelju koji se iz Srbije vraćao za Kanadu da nam tamo pazari jedan primerak i pošalje poštom. On to našao, pazario, poslao. Roba stigla i FedEx me telefonom obavestio da me pošiljka čeka za preuzimanje.
„Koliko će orijentaciono koštati?“ prvo je što sam upitala osobu koja mi se javila telefonom. Dečko sa druge strane žice glasno je računao: „ 5000 din. plus carina, plus pdv, plus ležarina – do 150 eura, gospođo!“.
„Dobro“, rekoh ja, spustih slušalicu i odoh da popijem aspirin.
Jutros odoh na aerodrom! U medjuvremenu cena je volšebno skočila na „oko“ 250 eura. Na moje zaprepašćenje i komentar da su mi telefonom rekli znatno manju cifru dobila sam samo jedan, ali ruku na srce vrlo ljubazan (ako mi je za utehu), odgovor:
„Ako ne želite, možete robu vratiti“. Tačno, vratiću robu i to vraćanje će, takođe, koštati. Zatim ću se pitati kako je moguće da po razumnim cenama dobijem pišljivih 200 grama plastike. Ili ću čekati do narednog leta da mi neko od prijatelja donese famozni rider lično?
Moja deca su danas popodne izvesno vreme bila u bedaku. Nadali su se da prebace one silne pdf knjige na taj rider. Odmah su sračunali i koliko će otprilike pasti cena tog uređaja do narednog leta i u kolikom su minusu njihovi usahli fondovi.
Ja nisam računala ništa. Napisala sam prijatelju iz Toronta pismo izvinjenja bez neke ideje šta dalje.
Da platim 250 eura carine za nešto što košta 254 eura ne pada mi na pamet!
Palo mi je na pamet da napišem ovaj blog!
Palo mi je na pamet ono od pre 22 godine.
Palo mi je na pamet da kažem mom dragom Miksiju: „ako te i kada te uhvati nostalgija, tamo negde daleko, molim te, pročitaj ove redove, biće ti lakše...“ A meni, kako bude, pa već me četvrt veka treniraju, valjda sam navikla, a ako nisam, moj problem, mogu da se pošaljem otkud sam došla...
Ocenite ovaj post:
Постови
6 коментара:
20 godina smo u totalnom getu. Krajnje je vreme da izadjemo posle NG i krenemo nekim lepim putevima.
To ne odgovara odredjenim grupacijama koje bi nas i dalje tretirali kao majmune. Siguran sam da ce preduzeti sve kako bi i dalje bili tu gde jesmo, ali je vreme pred nama a ono najbitije , pred nasom decom kojoj trebamo da otvorimo oci..
Nije u pitanju samo ovaj prelepi rider, u pitanju su granice bez granica i svest ljudi .
Srecno, siguran sam da ce tvoja deca razumeti odredjene stvari i da ce imati jos malo strpljenja...
Verujem da je naglasak na "još malo", samo niko ne zna koliko će to "još malo" trajati. Činjenice kažu da traje isuviše dugo, bar za mene - čitav moj radni vek.
sta reći, "i posle tita, tito" to smo slušali dosta puta i sad mora i da osetimo, ne valja da ostane samo na reči, jes da su se malo zaneli u poštovanje te reči, al sta je tu je.
Anoniman:
da li da to shvatamo kao utehu, opravdanje ili crnu slutnju???
zanimljiv tekst..sjetih se sad i ja MS DOS-a..hmm..dok smo se mi u gimnaziji preganjali sa onim CD..MD..naši vršnjaci koji nisu iz Afrike,Tanzanije i sličnih egzotičnih mjesta vec su uveliko otvarali "Prozore"..jbg,sad ovo kuckam na laptopu..patili smo se više od ostalih,i vjerovatno će nam tako biti i dalje,ali neki napredak postoji..bar znamo za Sony e book reader ;)
pozdrav
@Milko Kada cena tog ridera padne, stići će on i u naše krajeve. Jedva čekam dan da prestanemo ili makar znatno reduciramo seču šuma i pređemo na e-papir. Poz i tebi!
Постави коментар