2009-09-30

Šta običan čovek može?

7 коментара
Eskalacija nasilja kulminirala je smrću Bris Tatona. Ali, nemam nameru da budem pedesetljihadasedamstotinadevetnaesta koja ovih dana javno ili neformalno priča priču oko koje se svi (na sreću) slažemo: nasilje se ne sme više tolerisati i odgovornost mora dobiti svoje IME i PREZIME. Ovo je momenat kada ima dobrih razloga da kažem nešto o nečem drugom, što je, po meni, duboko u osnovi nasilja na našim ulicama.

Mladi nasilnici nisu vanzemaljci. Nisu nam pali s neba u nesrećnom trenutku. Oni su nečija deca, nečiji unuci, rođaci, nečiji đaci ili štićenici. Ostavljeni i davno zaboravljeni od strane onih koji su imali obavezu da ih izvedu i usmere na pravi put.

Moje iskustvo kao roditelja kaže mi da preko 80% roditelja, počev od petog razreda osnovne škole, a dobra većina i pre toga, ne dolazi na roditeljske sastanke, ne prati redovno ili čak nikako aktivnosti svoje dece. Kao da se većina roditelja „umori“ u fazi pelena, puzanja i rasta prvih zubića. Možda neki od njih misle da je detetu od 12 ili 13 godina nepotreban nadzor jer može samostalno da pređe ulicu, da se obuče ili okupa. Neki od roditelja koje poznajem imaju stav: „mene moj otac nije terao da učim, pa sam postao čovek...“ ili „otac mi govorio, ako te neko udari, slobodno zvizni i ti njega!“. Ima još takvih bisera koje u retkim trenucima „intime“ sa svojom decom roditelji daruju svoje potomke.

Dok su mali i nemoćni da se staraju o sebi, pratimo ih svakog trenutka, fotografišemo, snimamo kamerama, citiramo njihove smešne rečenice, vodimo ih svuda sa sobom. Šta se to desi iza 12. ili 13. godine sa nama i našom decom?

Odjednom u kuću ušetaju stranci, o kojima više ne znamo ništa. Nemamo pojma o muzici koju slušaju i nerviraju nas užasni zvuci koji dopiru iz njihovih soba. Ne sviđaju nam se pocepane farmerke, crveni pramenovi, minđuše u nosu. Sumnjivi su nam i tipovi koji ih posećuju ili sa kojima sve duže u noć ostaju na nama nepoznatim mestima.
U takvim situacijama, svaki pokušaj tipa: „zabranjujem ti...“, „dok te ja hranim...“, „dok si pod mojim krovom ima da se ponašaš kako ja kažem...“ nema nikakvog srećnog kraja, nažalost.

A ipak, takav odnos roditelj-dete kao da je postao pravilo. Izgleda da kao roditelji nismo dovoljno spremni za ulazak sopstvene dece u pubertet! U drastičnijim situacijama, dešava se još pogubniji odnos roditelj-dete. Postaju dva odvojena sveta koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Poznajem i roditelje koji se uopšte ne pitaju gde je njihovo dete prespavalo prethodnu noć. Obično su okupirani sopstvenim problemima na poslu ili sa partnerom. Činjenica da dete izostaje iz kuće retko zabrine nezainteresovane roditelje. To je početak priče koja uvek ima problematičan kraj...

Očit primer zabeležen je početkom ove školske godine kada se direktor Osnovne škole „Svetozar Marković” u Beogradu, Dragi Lukić, dao u potragu za učenikom koji je izostajao iz škole.
Njegove reči:

„Ne mogu da zaboravim scenu kada me je ujutro majka jednog učenika zvala raspitujući se gde joj je sin, jer se dan pre toga nije vratio kući iz škole. Đaci su pretpostavili da je „zaglavio” u igraonici kod Vukovog spomenika“ tada su malo koga dojmile.

A zašto??? Pitam se ja. Zašto smo slepi i gluvi na očigledno zanemarivanje naše dece? Da li možemo nešto uraditi u tom pogledu, mi – obični ljudi? Smatram da najveća odgovornost leži na nama – roditeljima, a da je momenat kada se država uključuje silom zakona i prisile isuviše kasno za nas i našu decu.

Zašto radije pričamo sa komšijama, prijateljima, čak i neznancima nego sa sopstvenom decom? Zašto nikako da nađemo zajedničke teme i ciljeve? Zašto nam se putevi raziđu tako da se nikada više ne sastave? A onda, kada naša deca potraže utočište, oslonac i poverenje na onoj „drugoj“ strani ostajemo zapanjeni, iznenađeni, ozlojeđeni i iznevereni.

Tražimo krivce u drugima: školi, profesorima, državnim institucijama , zakonima... Svi drugi su krivi, svi drugi su zatajili, svi osim nas. To nećemo priznati po cenu života naše dece! Jer, ako budemo priznali da smo jedini krivi u tom najvažnijem poslu i najvećoj ulozi koju imamo, ŠTA JE ONDA OSTALO OD NAŠIH JADNIH, BEDNIH ŽIVOTA?

Napomena: ja sada znam da će se ovde možda naći razni komentari. I znam, biće to komentari onih mama i tata koji strepe nad svojom decom ma koliko ta deca bila odrasla. I znam da su to oni koji nisu propuštali roditeljske sastanke svoje dece, utakmice na kojima su pobeđivala, koncerte i priredbe na kojima su učestvovala. Do onih drugih nemoguće je dopreti. Ponajmanje blogom.

Znam i to da dok odgovarajuće DRŽAVNE SLUŽBE ne nađu načina da animiraju one roditelje koji iz raznoraznih razloga, u različitim stepenima zanemaruju svoju decu, uspešnog rešenja ovog problema NE MOŽE BITI!

Zabrane, represija, kazne...

Ma ko te može kazniti više od roditelja kome nije važno da li si uopšte živ?


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2009-09-25

Zona sumraka iliti koliko je štetno spravljanje zimnice

2 коментара
Septembar uglavnom ne volim. Posle letnje “dremke” svi se razvredne i posla je uvek preko glave. Uz to naiđe zimnica. Za muški, uglavnom neinformisani, deo populacije, to vam je ono što volite da jedete, a nikako i da doprinesete da to što volite bude ubačeno u tegle, flaše, kutije, burad ili šta već. U najboljem slučaju možda se sažalite pa dopremite tih više desetina kilograma uglavnom paprika i ostalog povrća.

Elem, eto mene na poslovima i radnim zadacima “pripremača zimnice” u prekovremenim radnim satima. Posao uglavnom dosadan jer čega ima impresivnog, privlačnog i uzbudljivog u pečenju, ljuštenju i mlevenju xx kilograma paprike? Normalno, sve oko mene tiho i sablasno. Muž na iznenadnom službenom putu do završetka zimnice, deca u školi, neodložnim utakmicama, treninzima i šta-ja-sve-znam-čemu.

Danas popodne, da prekratim tu dosadnu rabotu, uključih TV (šta mi je to trebalo?). Kad tamo, milozvučni Vučić u “Stanju nacije” objašnjava lepo i kulturno svoje stavove razgoropađenoj Jeleni Trivan. Oslušnem reda radi, kol’ko da budem u toku, mada ne dižem pogled sa paprika. Rasprava se nastavlja u istom ritmu. On njoj fino, razložno i kulturno. Čak ima smisla i zdravog rezona to o čemu priča. Ona, nasuprot tome - drsko i nadmeno, pripomognuta stavom voditeljke. I tako jedno pola sata.

Odjednom skočim uzbuđena, izbezumljena, zaprepašćena. Neeee! Nije mi zagoreo ajvar, nisam ni usula pola kile soli umesto šećera, nisam čak ni oborila šerpu sa vrelim zejtinom. Nešto mnogo gore mi se desilo. Šmrccc!!!

Uhvatila sam sebe kako navijam za Vučića! Kako sam mogla ??? Ja, podla, nepouzdana, neodgovorna, izmanipulisana, neobaveštena, nepismena guska!!! Zar nisam od 91. bila njihova? Zar ih nisam zdušno zaokruživala na svom mogućim i nemogućim listama?! I sada tako da sebe izneverim? Dotle sebe da dovedem? ŠMMMRRRCCC! šmrc! Ma što mi ne izgore taj prokleti ajvar, kad sam samo mogla tako nešto da uradim! I to kome? Sebi! I šta ću sutra ja da izjavljujem : za koga sam ? Za lepog Tadića ili za lepog Vučića?

Pojma nemam!

Batalih papriku i odoh da se pogledam u ogledalo. Da se pred njim uštinem za obraz, da budem sigurna da nisam negde u glavnoj ulozi u „The Twilight Zone“.

Nisam! Proširih očne kapke, lupnuh se blago po obrazu! Ništa...

Mora da je to ipak od ove zimnice. U pravu su ovi muškarci što je izbegavaju.
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2009-09-21

LJUBIM I JA VAS!

8 коментара
U poslednje vreme ZABRANE su u modi. Pokušaji zabrana, najave zabrana, zabrane zabrana... Zabraniti one što drugačije misle, one što se drugačije zovu, one koji se drugačije oblače, izgledaju, ljube... Zabraniti one što zabranjuju ovim prethodnim da rade to što rade i to kako rade...

Zabraniti zabranu da se zabranjenima zabranjuje zabranjeno!

Uh, pridružujem se opštem talasu zahteva za zabranama.

Tražim da se zabrani:

• upotreba reči „Z N A Č I“ u svim dozvoljenim i nedozvoljenim, smislenim i besmislenim rečenicama, naročito TV facama koje bi da nam prospu malo mudrosti!

• Upotreba fraze „LJUBIM TE“ svim ženskim osobama koje je koriste uz razno-razne molbe, zahteve i želje!

• Upotreba glagola „trebati“ jer ga niko više ne izgovara kako treba, a i kome dotični glagol više treba, kada smo svi prešli na „mora“ ?!

• tražim da se zabrani da pravimo sprdnju sa sopstvenim jezikom mešanjem (neko bi rekao miksovanjem) engleskih reči sa srpskim - bez pravila, reda i razloga, usled čega mi mnogi tekstovi deluju šizofreno pa moram da „guglam“ i da „transliram“ čitave „sentence“ ne bih li konačno „skapirala“ šta je pisac hteo da kaže.
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

2009-09-11

“Volim sve što vole mladi...“

3 коментара
          Otrcana rečenica koja se i danas može ponegde čuti kad zbunjenog tinejdžera priupitaš šta ga u životu zanima. Datira iz vremena socrealizma kada smo svi, kao jedan, morali da nosimo iste pionirske marame i kape, pevamo iste partizanske pesme, idemo na iste priredbe na kojima smo mlatarali rukama negde na sportskim terenima obučeni u šarene neprimerene kostime ili besomučno aplaudirali sa tribina tih istih sportskih terena. Svejedno! Decenije za nama utabale su mozgove generacija mladih ljudi koji su postali roditelji nekih drugih mladih ljudi sa, takodje, utabanim mozgovima. Zbog čega onda čudi kada u šetnji ulicom ugledamo klonove?

Primer br.1       Duga, po pravilu peglana kosa, kratka majica, uske farmerke, obavezna mala torbica sa dve polukružne drške da se lepo može nositi ispod ruke. Ako je leto, nezaobilazne su japanke (ove godine osetila se znatna nestašica te vrste obuće na Dalekom istoku), a ako je zima, onda polu-duboke čizme u koje se o b a v e z n o, kako god to znali i umeli, moraju ugurati farmerke. I to je uglavnom to. Ista šminka, nadograđeni nokti, isti mobilni telefoni koji zvrndaju uglavnom istim ili sličnim pesmicama.

Primer br. 2       Široka majica nepoznatog kroja, boje i veličine. Uglavnom preko farmerica ili karo pantalona dužine „tri-četvrt“. Pogled blago nezainteresovan, stav „brate, opušteno...“, osim kad se sretne isti takav primerak koji je gotivan, pa može pasti lupkanje po plećima, bubanje pesnicama, istezanje vratova ili šta već što se može smatrati prijateljskim pozdravom.

Daleko od tog da nam deca nisu lepa. Naprotiv!  Sentenca „Beograđanke su najlepše“ svakako stoji, ali zašto su, brate, toliko slične jedna drugoj? Bulevari, kafići, srednjoškolska dvorišta, fakultetski holovi prepuni su cura koje sliče kao jaje jajetu. Ta pojava poprilično važi i za muški deo populacije.



         

(fotke preuzete sa ove adrese, a mozete ih napraviti i sami u svako doba dana, jer se u medjuvremenu ništa nije promenilo, mene mrzelo...)

          Međutim, ono što mene iritira nije uniformnost u oblačenju (ko je rekao da nam trebaju školske kecelje?) već prava linija u mozgovima naše dece, pa ako hoćete i u našim jer smo i mi (ako se sećate) jednom bili u njihovim godinama. Prava linija koja već odavno „zabranjuje“ mučenje u vidu pronalaženja sopstvenih interesovanja, tema, stavova i ideja. Poreklo: osnovna škola. Evolutivni vrhunac: nereformisane studije. U međuvremenu, svaki srednjoškolac prođe kroz „ispiranje“ od strane škole, roditelja, prijatelja i ostalih „uticajnih“ likova o tome šta o n treba da bude i kako t r e b a da razmišlja.

Moj primer:

vreme - 4. razred gimnazije 
mesto: kabinet srpskog jezika 
tema: poezija Rabindranata Tagorea , zbirka pesama „Gradinar“ 
ličnosti: profesor srpskog i moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost
Profesor: „Miljana, šta si ti odabrala za danas da nam recituješ?“ pita me unapred spreman da sluša i sluša, jer zna da volim poeziju
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost:
  „Jednu, i to najkraću, profesore“, izustim u jednom dahu i u istom dahu odrecitujem pesmicu sa sve naslovom
Profesor: „I? Šta to znači?“, zapanjen i vidno uznemiren ustaje sa stolice.
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost:
  „To znači da mi se Tagore uopšte ne sviđa, ali da sam odradila domaći“, kažem ja buntovnički
Profesor: „Kako je moguće da ti se ne sviđa jedan ovakav pesnik, nobelovac? Mora da ga nisi u potpunosti razumela! Nisi bila dovoljno pažljiva pri iščitavanju ili nisi pazila na prošlom času kada smo ga obrađivali“ , ubeđuje me i pogledom traži saučesnike-istomišljenike u školskim klupama.
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost:
  „Verovatno je Tagore izuzetan pesnik kad je dobio Nobelovu nagradu, ali meni se ne sviđaju njegove pesme, daleke su mi i ne dotiču me!“ pokušavam bezuspešno da objasnim, pomažući se pritom i rukama.
Profesor (rezignirano) : 
  „Sedi!, Trojka!“
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost (sebi u bradu):
  „Ne volim Tagorea, volim Miljkovića, ne volim Lorku, volim Popu! Ako je potrebno, spremna sam da dobijem i keca, ali neće meni niko da sipa šta treba da volim, a šta ne!“

Šta je bilo posle? Eto mene na istom posle dve decenije, još uvek ne volim Tagorea, ali poštujem ako ga drugi vole, čitaju, citiraji, šta već. Kad svi nose uske farmerke, ja nosim zvoncare, kad je u modi platforma, furam ravno, i nisam neki hejter, no se pogledam u ogledalo i pitam sebe: „Hej, šta se tebi sviđa za odenuti, pojesti, pročitati, sresti?“ Kad odgovorim, onda guram tamo.

A vi?

Elem, stalno pratim Mahlat, nosi u sebi Kišona, Ćopića i Lolu Đukića, sve u jednom. Divim se njenom vrcavom jeziku i pronicljivom oku, al’ znam da nisam k’o ona. 

Samo joj se svaki put vratim da me inspiriše da budem drugačija.





 


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:
Loading...