2009-02-26

Kuda (ne)idemo?

Moj prijatelj – zanimljiv, duhovit, šarmantan, obrazovan i dopadljiv lik. Mnogo vremena u životu utrošio je gradeći svoju poslovnu karijeru, putujući po svetu i zabavljajući se sa prijateljima.
Dok se okrenuo, peta decenija zakucala mu je na vrata. Još uvek je u dobroj formi i vedra duha.
Koji je njegov problem onda? Pitaćete.
 Cure sa kojima izlazi imaju isto onoliko godina koliko je on imao kada one nisu ni bile rodjene. „Malo“ im se razlikuju interesovanja. Šta je bilo sa onim „ozbiljnijim“, a slobodnim? Pitaćete ponovo vi. 
Nema ih. Jednostavno ih nema.

Jednoga dana poslah mu SMS.

„Ćao, hajde da se nađemo u Cafe-cafe-u večeras, ako imaš vremena. 

Biću u zanimljivom društvu.“ Pri tome sam mislila na koleginicu koja je pre nekoliko godina došla posle studija i zaposlila se u jednoj srednjoj školi. Lepa, zanimljiva i pametna. 

Kada se moj prijatelj pojavio, mogao je samo da se pridruži mojoj standardnoj programerskoj ekipi koja se ponekad okupi na kafi. Od lepe i interesantne koleginice ni traga.
„Šta se desilo sa tvojom prijateljicom“ upitao me je posle par dana.
„Odselila se iznenada. Našla je posao u Nišu.“ Glas mi je verovatno zvučao tužno, a tako sam se i osećala. 
„Ali, sutra ću ponovo biti u lepom i prijatnom društvu, pa ako ne radiš prekovremeno, ti se pojavi na starom mestu“ . 
I dalje me nije napuštala ideja da posredujem u opasnim i osetljivim muško-ženskim odnosima.
„Ako budem mogao, doći ću.“  
Mahnuo mi je iz auta i dao gas, pošto smo već bili napravili dobar zastoj u saobraćaju čavrljajući na sred ulice.  
Na žalost, sutradan se priča ponovila. Kao u lošim petparačkim romanima, a ja sam se osećala grozno.
Opet sam u isto vreme sedela u istom kafiću sa manje više istim ljudima.
Jedino nije bilo moje prijateljice. 
„Da se možda nije i ona odselila nekud?“ pitao je napola u šali moj prijatelj, kada se pojavio u kafiću sa malim zakašnjenjem.
„Na moju ponovnu žalost - jeste!“ 
„Ej, nemoj da me zajebavaš, znaš da ne volim neslane šale...“
Međutim, mora da mu je moj tužni i jadni lik rekao da se nisam šalila.
„E, ne mogu da verujem“ mahnuo je rukom i produžio za susedni sto da se pridruži prijateljima.
Slegnuh ramenima. 
Sad vas pitam: kolika je verovatnoća da vam se dva prijatelja (prijateljice) nevezano jedan sa drugim odsele u roku od 2-3 dana? Pri tome to odluče u kratkom roku i ne stignu ni da obaveste ljude oko sebe. 
Po meni verovatnoća je manja nego da dobijete sedmicu na lotou. Doduše mene lutrija „neće“, ali me hoće ovaj baksuzluk od gubitka prijatelja koje stičem godinama teškom mukom.
Dobro, reći ćete, ima još ljudi oko nas. Ima, kažem ja, samo me zabrinjava što nekud neznano odlaze sve mladi, fini, lepi i zanimljivi. Ako su pri tome i moji prijatelji, gubitak je utoliko značajniji. 

Šta reći na kraju, osim da sam odustala da posredujem u upoznavanjima.

Eto im furka.com, karike.com, myspace.com/moovanje.

Šta god znaju i nađu.

Odoh ja da programiram.

Ocenite ovaj post:

1 коментара:

Jasmina је рекао...

Mislim da je ovaj clanak vrlo zanimljiv. Nastavite da pisete zanimljive clanke.

Постави коментар

Loading...