Gaus i(li) Gaudi

Italijanska izdavačka kuća DeAgostini već 50 godina populariše nauku kroz PARTWORKS projekte približavajući je najširem sloju čitalaca. Da se i Srbija našla u grupi od četrdesetak zemalja koji pružaju podršku ovakvim projektima može se lako utvrditi na našim kioscima štampe. 

http://www.globalpress.rs/sr/vesti/57

Prvi brojevi novog PW projekta „100 ličnosti - ljudi koji su promenili svet“ doneli su nam priče o Ajnštajnu i Galileju. Sudeći po šturim najavama biće tu naučnika, umetnika, ali i političara, a možda i sportista. Problem je jedan ali ogorman: kako se pravi selekcija za ulazak u čarobnih 100? Da li to znači da je ona(j) 101. na listi dao manji doprinos čovečanstvu od 100 prvoplasiranih? Da li to znači da su svi narodi u svim periodima imali isti benefit od rada i učinaka tih ličnosti ili su, pak, njihovi uticaji bili lokalnijeg karaktera? Šta je to i da li uopšte postoji nešto čime se može izmeriti da li je veći uticaj na čovečanstvo imao jedan Balzak ili jedan Nils Bor?
Svakako da nećemo odgovarati na ovako bespredmetna pitanja. Hoću da vam ispričam kakvog je to uticaja imalo na „mikrozajednicu“ u kojoj ja živim.

Elem, moj sin i njegov deda, matematičar u penziji, poznat široj familiji kao Gaus zdušno su ustvrili da se na DeAgostinijevoj listi neizostavno mora naći upravo Karl Fridrih Gaus, čudo od deteta i matematički genije.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Карл_Фридрих_Гаус

Ja, u manjini, pa stoga i saterana u ćošak sobe u kojoj se odvijala rasprava uporno sam objašnjavala da svet nije isti pre i posle Gaudija i da vreme možemo i tako računati: pre Gaudija i posle njega.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Антони_Гауди

Moj muž je dao glas jednom od najvećih fudbalera svih vremena , Peleu. 

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Пеле

Baka se tek na kraju uključila u glasanje povećavši tenziju i opštu pometnju u našim glavama dajući svoj glas Mahatmi Gandiju, na šta je dobila upitno-prekoran komentar-pitanje od najmlađeg unuka „Ko ti je pa sad taj?“

http://wapedia.mobi/sr/Махатма_Ганди

Svakako se nismo složili i svako je imao neke razloge za i protiv. Od diskusije sam odustala prva upravo ja jer sam otrčala da „pročačakam“ po svom eksternom hardu gde sam iskopala tekst koji sam napisala pre par godina i koji i dan-danas može da oslika ono što ja mislim o svemu ovome.
Pošto nije objavljen kada je trebalo, evo ga u celosti sada i ovde. 

      „A ti, sunce, oko sveta, svetiljko ove vasione, ti koja dopuštaš smenjivanje tmine, kada se vratiš i opet dovedeš svetlost, uvek nanovo donesi ovoj zemlji srećnije dane, mesece i vekove... I neka svemoćni otac, Bog, bogova u čijoj je vlasti svaka sreća i svaka sudbina, usliši i potvrdi moje želje, kao i želje svih vas, o presvetli slušaoci...“, odjekuju kroz vekove reči Đordana Bruna izgovorene u Vitembergu 1588. leta Gospodnjega. Odzvanjaju u srcima svih onih koji su razumeli njegovu žrtvu. Lomača na kojoj je goreo osvetljavala je tamu u kojoj se našla nauka kroz vekove, patnju i ratove ljudskoga roda do današnjih dana. Ali nijedna žrtva na oltaru spoznaje ne može biti uzaludna.
Istorija, ta učiteljica života, bdi nad nama ne dopuštajući ni jednoga trena da zaboravimo ko smo i kakav treba da bude naš put. A puta ne bi ni bilo da „vodič“ – kompas nije pronađen u Kini daleke 1126. Puta ne bi ni bilo da nije pronađen točak, parna mašina, trofazni motor. Čovek se vinuo u plava nebesa zahvaljujući braći Mongolfje koji su podigli prvi balon 1783. O, kako je to bilo davno, a kako blizu u odnosu na milenijume koji su proticali na kugli zemaljskoj bez ljudske ruke i čudesnog ljudskog uma. I te neverovatne osobine znatiželje i upornosti dovele su do lavine pregnuća u svakoj oblasti ljudskog življenja. Kao kad se bujica nezadrživo sjuri niz planinu, tako i ljudska misao juri, prepliće se i krči sebi put. Jedan je balon „stvorio“ jedrilicu samo 8 godina kasnije, jedna je jedrilica iznedrila dirižabl, a ptica čeličnih krila zaparala je nebo 1903. Bio je to istorijski let braće Rajt. Samo četvrt veka kasnije čovek-ptica po imenu Lindberg preleteo je Atlantik. Tako su, gledajući u zvezde, iste one kojima je bio opčinjen Đordano Bruno, ljudi sezali put nebeskih prostranstava. „Merkjuri“, „Vostok“, „Džemini“, „Sojuz“ nisu samo obična imena vasionskih brodova. To su napori čitave civilizacije da se osvoji neosvojeno, da se istraži neistraženo, da se dokuči nedokučivo.
I u svakoj oblasti ljudskog delanja mogu se naći takvi grandiozni projekti. Tragajući za sitnijim od najsitnijih delića materije čovek je našao odgovore i na pitanja o najimpozantnijim, nezamislivo dalekim svetovima. Tako postajemo svesni nepobitne činjenice da ništa ne može postojati izolovano , da su veze među naizgled dalekim pojavama postojane i da svaki i najmanji napredak u jednom deliću nauke stvara domino efekat u svim ostalim oblastima ljudskog življenja. 

Zato sam uverena da ako jednog dana pronađemo novu neistraženu vrstu insekta baš to može biti od neprocenjive važnosti za teoriju struna, kao što dokaz jedne teoreme može dovesti do revolucije u hemiji, medicini ili astronomiji. Stoga, ne možemo sada, a mislim ni ikada sa sigurnošću egzaktne nauke reći ko je i kako dao najveći doprinos na polju nauke, koga slaviti kao prvog sina civilizacije, prvog među jednakim gorostasima.

Možemo se jedino nadati, možemo se posvetiti neiscrpnim žarom celoživotnom lutanju, traženju, mukotrpnom odricanju, uzdizanju, padanju, borbi i ljubavi prema onome što trenutak spoznaje, trenutak magičnog otkrića može podariti malom biću koje tako kratko bitiše na ovom svetu, a tako mnogo može snagom svoga uma.

Ocenite ovaj post: