Šta to beše, šta to beše... timski rad

Postoji jedan paradoks koji mi uvek iznova ide na nerve.

Društveno prihvatljivo i socijalno opravdano je da budeš timski igrač. Ko nije timski igrač, nije ni u timu. Počev od vrtića čija je glavna fora - zajednička pozorišna predstava gde svako kaže po par rečenica, preko škole gde se vrednuju timski sportovi, grupni rad i angažman.

Nepisano pravilo: „ne misli drugačije od većine, ne ističi se aktivnošću, kreativnošću ili bilo čime. Budi deo mase, gomile, jednostavno se utopi. Tako je sigurnije, bezbednije, jednostavnije. Ne misliš, ne odgovaraš za propuste, nemaš svoj stav“.

 I svima lepo – onima koji „rukuju“ takvom grupom, timom ili gomilom... Onima koji joj pripadaju, jer po inerciji budu vođeni... Džaba nam je Domanović ostavljao poučna štiva, čita se samo ono što čita „gomila“- žuta štampa, hot-SMS poruke i tek pomalo i tek ponešto iz tuđih svezaka na kraju školske godine da se ne padne razred.

Kad se izađe iz tinejdžerskog doba valjda bi trebalo da se nešto promeni, zar ne? Bar shvatanje o našem mestu u društvu, o tome šta možemo, šta želimo i kuda idemo. Zato u CV-ju (kako preporučuju eksperti) obavezno napiši: „cenim individualan rad, ali preferiram timski“. Iskreno, većeg nonsensa nisam videla u ovdašnjim rezimejima. Makar se pojavljivao u 1001-oj varijanti. Ne znam ni jedan tim koji funkcioniše onako kako teorija o tome kaže. Naprotiv, činjenice kažu sasvim suprotno. 

Timovi postoje da se šlepaju neradnici, paraziti i karijeristi koji, po pravilu, imaju šesto čulo da sebi pronađu „domaćina“ na čija će se leđa udobno uspentrati i tu ostati, po mogućstvu do penzije.

Timovi postoje da se odgovornost razvodni, jer nije ništa lakše nego ne naći pojedinca odgovornog za neuspeh tima. 

TIM je idealna formacija za zajedničko neigranje i zajedničiku neodgovornost.

Tim je odličnan kada treba probiti predviđene rokove, jer se uvek neki član tima može da razboli, otputuje ili smeni.

Odličan je i za probijanje dozvoljenog budžeta, jer se ne može lako utvrditi kome je od članova tima pala na pamet genijalna ideja da se do cilja stigne zaobilaznim putem. Kad se paradoks utvrdi, već je kasno, a ostali članovi tima spavali su dubokim zimskim snom.

Tim je savršeno mesto za udomljavanje zaslužnih članova društva. Svaki važan Tim ima za člana nekog ko je tu iz ko zna kakvih zasluga iz perioda Paleolita. On se obično zove: počasni, zaslužni ili istaknuti član. Putuje besplatno na sve manifestacije, slika se i daje izjave za medije. On je, za razliku od trudbenika tima, nezamenljiv. Dok god tim postoji, on će biti njegov istaknuti član. Nema svoj stav, nema ideju, ali se slaže sa kolegama - principijelno!

Zato je TIM pogubna formacija za: pametne, vredne, ambiciozne, željne znanja, usavršavanja i uspeha.

TIM i timski rad treba da izbegavaju svi oni koji žele da se vidi, pohvali pa i kritikuje njihov trud i rad.

I sada dolazimo, naizgled, u pat poziciju. Šta kada se zaista obrete u nekom timu? Pa ne znam, zavisi od tima, zavisi od vas. Ja samo mogu reći kako ja funkcionišem ili bar pokušavam u tim slučajevima.

U timu koji formira kućni savet za uređenje prostora oko zgrade lepo upitam koje je moje parče, odem, počistim, zasadim koji cvet ako treba, pa javim nadležnom da sam svoj deo završila. U timu na poslu već 10 godina funkcionišemo na sličan način. Svako dobije svoj deo (modul) i odgovoran je za njegovo funkcionisanje, instalaciju kao i saradnju sa klijentima.

Timski rad priznajem jedino u kafani. Tu stvarno nije bitno ko je koliko pojeo, popio, pevao, važno je da je fešta dobra.

Na tom nepisanom principu dobrim delom funkcioniše zapadni poslovni svet. 

Na poslu ljuti protivnici, konkurenti koji jedan drugome duvaju za vrat, izmiču stolicu u timu, podmeću nogu ili žmure kad ne treba, posle posla svrate u prvi pab i zajednički, timski se napiju, nadrve, uvošte.
Ponedeljkom  timski leče mamurluk.  Ocenite ovaj post: