Basna

Ostareli i izmemogli lav nije više mogao da lovi.  Ogromne količine sala koje je nagomilao, tromost kojoj se predao,  gurmanluk, hedonizam i  raskalašnost otežavale su mu svakodnevni posao lova. Ali, on je car! Zašto bi uopšte morao da lovi??? Da ima imalo smisla i poretka, njegovi bi podanici morali biti srećni i zahvalni ako završe na njegovoj trpezi!!! I da ima smisla i reda, dolazili bi mu pred skute i čeljusti sa svom svojom skrušenošću i pokornošću, srećni što će ih baš on pojesti! Jer, mogla bi ih pojesti i hijena, pa šakal ili koja druga bedna zverka...

Jednoga dana, ostareli i izmemogli lav odlučio je da sprovede svoj najnoviji, najgenijalniji, najbestijalniji plan u delo.

Pozvao je sebi u goste gracioznu pticu pevačicu. Obećao joj je svu milost i zaštitu u zamenu za njenu svakodnevnu zavodljivu pesmu njegovom životinjskom carstvu.

Zatim je pozvao mudru sovu. I njoj je obećao  svu milost i zaštitu ukoliko njegove podanike svojom mudrošću ubedi u ono što je njegova zamisao.

Onda se dosetio i lukave lije. Ona bi taman, u zamenu za svoj život i blagostanje, mogla beskrajno dugo i  lukavo  da obmanjuje njegove podanike.

Na kraju je udesio i jednu izuzetnu stvar – svog najljućeg rivala, jedinog mogućeg protivnika pridobio je rečima:

„Ti ćeš, medo, stalno stajati pod mojim skutima, ponizno i mirno. Za uzvrat plen ćemo deliti na ravne časti i bićemo  siti i ti i ja.“

Meda se složio.

Životinjsko carstvo tužno je posmatralo posrtanje snažnoga medveda.  Magična pesma ptice pevačice omamljivala je njihova čula, blagoglagoljivost sove tupila njihove misli, a lukava lija lagano ih je vodila lavljoj jazbini.

Dani su prolazili. Godine su se nizale. Carstvo je postajalo sve manje i manje. Jednoga dana, na samom kraju ove priče, ostali su sami u životinjskome svetu - tromi, nepokretni i gladni, lav i medved.

Napomena: svaka sličnost sa realnošću je slučajna i namerna.

slika preuzeta  odavde Ocenite ovaj post: