Kvizomanija

Pogledate se u ogledalu i zaključite da Vam je Bog neštedimice darovao lepotu. Napravite „book“ i pojurite na „casting“ ka prvoj agenciji koja regrutuje top-modele. Onda sledi priča sa srećnim krajem.

 ili

Ne pogledate se u ogledalu. Naprotiv, stalno gledate u knjigu, kompjuter, časopise i TV. Zanima Vas sve i o svemu možete da pričate - od astronomije do gastronomije, od starih Grka do globalnog zagrevanja i efekata staklene bašte. U tom slučaju, obučete se sbrda-sdola, obujete se navrat-nanos i pojurite u „Kviskoteku“ , „Slagalicu“ , „Milionera“ ili bilo koji drugi kviz gde se može proveriti Vaše znanje. Kada prođete i deveti krug pakla i pobedite sve protivnike, onda sledi priča sa srećnim krajem.

No, pitam se da li je baš tako? 

Nesporno je da je jedna polovina populacije fascinirana lepotom i formom, druga polovina umom i sadržinom. Kojoj god polovini da pripadamo dešava se isto - svakodnevno i sebe i druge podrvgavamo malim i velikim mentalnim testovima:

a) danas sam najlepša u krugu od 50 km.

b) danas sam lepša od koleginice

c) danas sam u PMS-u i to se vidi na mom licu.

ili

a) Lastovo je selo u Sremu

b) Lastovo je jezero u Makedoniji

c) Lastovo je ostrvo u Jadranu.

Prođete, na primer, uspešno desetak pitanja testa na FB-u i on Vam izbaci rezultat „Bravo, Vi ste genije“. Nakon toga Vi zaista verujete da ste „mali Ajnštajn“. Pa, uostalom, zar rezultat kviza nije to potvrdio?

Ili... Otvorite u nekom „ženskom“ časopisu test: „Koliko sam privlačna?“ i osvojite MAKSIMALNIH 100 bodova na osnovu čega zaključite da ste vrlo senzualni i interesantni suprotnom polu.

Kakvi god da su kvizovi- mali malecki, veliki, značajni,državni, međudržavni... oni su tu da stvore lažnu i VRLO POVRŠNU sliku o nama. Niti smo genijalni na osnovu 10 odgovora, niti smo bogovi lepote na osnovu testa u nedeljnom zabavnom časopisu. Pa ipak, ljudi su skloni da duboko poveruju u rezultate takvih testiranja.

Zašto je to tako teško je odgovoriti...

Jedini test na koji niko ne odgovara, a morao bi samome sebi bar par puta godišnje ima jednostavna i životno važna pitanja:

a) Kada sam se poslednji put od srca nasmejao?

b) Kada sam voljenu osobu iznenadio cvetom i(ili) joj pomogao u tekućim poslovima?

c) Kada sam odvojio 30 min. da pričam sa svojim detetom o nečemu što ga zanima, a da nije uključen TV i da nije prisutno petoro ljudi sa kojima svakodnevno popunjavam sportske tikete i pratim utakmice?

d) Da li znam u koliko se sati izjutra vraćaju moja deca sa splavova?

e) Da li znam u kom su razredu i koje škole pohađaju moja deca?

f) Da li moja žena ima farbanu ili prirodnu boju kose?

g) Kada smo poslednji put, moja porodica i ja sedeli zajedno za stolom, ručali i neobavezno međusobno čavrljali...

Iznenadili biste se poraznim skorom ovog ili sličnih testova. Valjda od silnog rešavanja onih gore navedenih, ove nikako da savladamo...A onda na kraju dođu dva najporaznija:

a) ko  sam,  dođavola, ja?

b) ko su, dođavola, ovi stranci oko mene?

na koja tek nećemo imati odogovore i zbog kojih možemo, komotno, da se „ubrišemo“ rezultatima gorepomenutih. 

Moj stav - hajde da se svakodnevno testiramo PRAVIM TESTOVIMA, dok ne bude kasno...
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

MS - To se dešava nekom drugom

Taman sam nekako progutala činjenicu da država Srbija različito tretira trudnice iz Temerina ili Leskovca i trudnicu iz Beograda.

Ovo je samo jedan link

http://glassrbije.org

gde se moglo pročitati, a ko prati TV mogao je i više puta čuti, da je posebno značajno biti trudnica u Beogradu. Stoga će se ista nagraditi, mimo zakona, sa dodatnih 35% od naknade koju prima za vreme porodiljskog bolovanja.

Čega tu ima spornog, kad je još drug Stari rekao da zakon nije plot, čak iako smo pijani?

Sporna je, zapravo, otvorena regionalna diskriminacija koja ionako neravnopravan položaj porodilja van Beograda i beogradskih porodilja dovodi do ivica racionalnog.

Ali, problem trudnica i njihovih novčanih poteškoća sasvim je minoran kada je u pitanju sistem lečenja ili bolje reći terapija usporavanja toka bolesti kakva je MS – multipla skleroza, obzirom da joj leka do danas nema.

MS je nešto o čemu se ne priča. Bar ne onoliko koliko o ptičjem, mačjem, svinjskom ili kakvom god gripu. Manje nego o „ludim kravama“ , čak manje nego o PMSu, migreni ili polenskoj prehladi.

MS-a se prisete poneka glasila na svetski dan borbe protiv ove bolesti 07.maj. To je obično prilika da se ponove šture brojke koje nikome ne izazovu nikakvu emociju, jedino popune novinski stubac pa onda vest zvuči stručno ili ukradu od minutaže u tv prilogu koji protrči pred kraj neke informativne emisije.

Ali u pozadini te kratke i vrlo često površne informacije leže (vrlo često bukvalno) 2.5 miliona unesrećenih u svetu kojima nema leka. Zajedno sa najmanje 5-7 miliona članova njihovih porodica koji su nemoćni da im pomognu. U okvirima naše Srbije ta brojka se kreće oko 5000 bolesnika.

Ako tome dodate da ova kobna bolest u najvećem procentu napada mlade ljude u dobi oko 3. decenije, kada su u punoj snazi da rade, stvaraju i formiraju porodice, onda se tek samo da naslutiti njena paklena razornost .

Još paklenije i razornije na pacijente, njihove porodice i prijatelje deluje činjenica koja je javno i objavljena da u Srbiji  za lečenje jednog broj obolelih troškova snosi RZZO. Godišnje se iz fonda izdvajaju sredstva za nabavku interferona kojim se leči 350 pacijenata obolelih od multiple skleroze.

Ako se zna da godišnja doza leka interferon košta oko 12000 eura, onda je jasno da oboleli NEMAJU NOVACA DA SE LEČE.

Država svake godine nabavi 350 doza za lečenje oko 5000 obolelih.

Pitam se ko je taj i po kom principu odlučuje ko može, a ko ne može biti lečen. Ko će dobiti nadu, a ko biti prepušten sebi da se sasuši kao biljka. Koliko god da su stručni, kompetentni, objektivni i realni rezultati tog dodeljivanja kvota koje znače samo jedno život ili smrt, da li se može mirno spavati posle podvlačenja crte 350? Da li se može i kako 351-om na listi objasniti zašto je njegov život manje dragocen od prethodnih 350.  I kome? Državi, narodu, školi, sportskom klubu, muzičkoj školi?

Naročito me je potresla sledeća vest objavljena (kakva slučajnost) na Maj sedmi. Gordani Nikolić (27 god.)  konstatovan je MS, ali je ona hrabra, uporna mlada osoba, rešena da se bori. I to me jako zadivilo. Ima i tu sreću, ako se uopšte sada to može tako reći, da radi i da poslodavac ima razumevanja. Citiraću:

„Dobila je, kaže, moralnu podršku, a poslodavac se čak ponudio da joj plaća terapiju, koja godišnje košta 12.000 eura. Zahvalila se, jer joj ta pomoć ne treba. Nalazi se na listi Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i terapiju dobija zahvaljujući godišnjem fondu koji se izdvaja za obolele od multiple skleroze.“

Da je Gordana Nikolić prihvatila nesebičnu pomoć poslodavca, 12000 eura bi pomoglo 351. obolelom koji je ostao ispod crte. Zato ovaj članak koji je trebalo da bude afirmativan, na mene deluje poražavajuće. Kako deluje na roditelje obolelih koji nemaju tu sreću da se domaće zdravstvo brine za njih ne mogu ni da zamislim.

A koliko smo svi saosećajni, svesrdni i humani svedoči i broj komentara na ovaj članak u Blicu. Ima ih (0).

A i što bi komentarisali i razmišljali o tako nečem ako ima važnijih stvari poput

„Jarić traži lokaciju za svadbu“ u istom broju Blic-a,  a i MS je nešto što se dešava tamo nekom drugom.

Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

Gaus i(li) Gaudi

Italijanska izdavačka kuća DeAgostini već 50 godina populariše nauku kroz PARTWORKS projekte približavajući je najširem sloju čitalaca. Da se i Srbija našla u grupi od četrdesetak zemalja koji pružaju podršku ovakvim projektima može se lako utvrditi na našim kioscima štampe. 

http://www.globalpress.rs/sr/vesti/57

Prvi brojevi novog PW projekta „100 ličnosti - ljudi koji su promenili svet“ doneli su nam priče o Ajnštajnu i Galileju. Sudeći po šturim najavama biće tu naučnika, umetnika, ali i političara, a možda i sportista. Problem je jedan ali ogorman: kako se pravi selekcija za ulazak u čarobnih 100? Da li to znači da je ona(j) 101. na listi dao manji doprinos čovečanstvu od 100 prvoplasiranih? Da li to znači da su svi narodi u svim periodima imali isti benefit od rada i učinaka tih ličnosti ili su, pak, njihovi uticaji bili lokalnijeg karaktera? Šta je to i da li uopšte postoji nešto čime se može izmeriti da li je veći uticaj na čovečanstvo imao jedan Balzak ili jedan Nils Bor?
Svakako da nećemo odgovarati na ovako bespredmetna pitanja. Hoću da vam ispričam kakvog je to uticaja imalo na „mikrozajednicu“ u kojoj ja živim.

Elem, moj sin i njegov deda, matematičar u penziji, poznat široj familiji kao Gaus zdušno su ustvrili da se na DeAgostinijevoj listi neizostavno mora naći upravo Karl Fridrih Gaus, čudo od deteta i matematički genije.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Карл_Фридрих_Гаус

Ja, u manjini, pa stoga i saterana u ćošak sobe u kojoj se odvijala rasprava uporno sam objašnjavala da svet nije isti pre i posle Gaudija i da vreme možemo i tako računati: pre Gaudija i posle njega.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Антони_Гауди

Moj muž je dao glas jednom od najvećih fudbalera svih vremena , Peleu. 

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Пеле

Baka se tek na kraju uključila u glasanje povećavši tenziju i opštu pometnju u našim glavama dajući svoj glas Mahatmi Gandiju, na šta je dobila upitno-prekoran komentar-pitanje od najmlađeg unuka „Ko ti je pa sad taj?“

http://wapedia.mobi/sr/Махатма_Ганди

Svakako se nismo složili i svako je imao neke razloge za i protiv. Od diskusije sam odustala prva upravo ja jer sam otrčala da „pročačakam“ po svom eksternom hardu gde sam iskopala tekst koji sam napisala pre par godina i koji i dan-danas može da oslika ono što ja mislim o svemu ovome.
Pošto nije objavljen kada je trebalo, evo ga u celosti sada i ovde. 

      „A ti, sunce, oko sveta, svetiljko ove vasione, ti koja dopuštaš smenjivanje tmine, kada se vratiš i opet dovedeš svetlost, uvek nanovo donesi ovoj zemlji srećnije dane, mesece i vekove... I neka svemoćni otac, Bog, bogova u čijoj je vlasti svaka sreća i svaka sudbina, usliši i potvrdi moje želje, kao i želje svih vas, o presvetli slušaoci...“, odjekuju kroz vekove reči Đordana Bruna izgovorene u Vitembergu 1588. leta Gospodnjega. Odzvanjaju u srcima svih onih koji su razumeli njegovu žrtvu. Lomača na kojoj je goreo osvetljavala je tamu u kojoj se našla nauka kroz vekove, patnju i ratove ljudskoga roda do današnjih dana. Ali nijedna žrtva na oltaru spoznaje ne može biti uzaludna.
Istorija, ta učiteljica života, bdi nad nama ne dopuštajući ni jednoga trena da zaboravimo ko smo i kakav treba da bude naš put. A puta ne bi ni bilo da „vodič“ – kompas nije pronađen u Kini daleke 1126. Puta ne bi ni bilo da nije pronađen točak, parna mašina, trofazni motor. Čovek se vinuo u plava nebesa zahvaljujući braći Mongolfje koji su podigli prvi balon 1783. O, kako je to bilo davno, a kako blizu u odnosu na milenijume koji su proticali na kugli zemaljskoj bez ljudske ruke i čudesnog ljudskog uma. I te neverovatne osobine znatiželje i upornosti dovele su do lavine pregnuća u svakoj oblasti ljudskog življenja. Kao kad se bujica nezadrživo sjuri niz planinu, tako i ljudska misao juri, prepliće se i krči sebi put. Jedan je balon „stvorio“ jedrilicu samo 8 godina kasnije, jedna je jedrilica iznedrila dirižabl, a ptica čeličnih krila zaparala je nebo 1903. Bio je to istorijski let braće Rajt. Samo četvrt veka kasnije čovek-ptica po imenu Lindberg preleteo je Atlantik. Tako su, gledajući u zvezde, iste one kojima je bio opčinjen Đordano Bruno, ljudi sezali put nebeskih prostranstava. „Merkjuri“, „Vostok“, „Džemini“, „Sojuz“ nisu samo obična imena vasionskih brodova. To su napori čitave civilizacije da se osvoji neosvojeno, da se istraži neistraženo, da se dokuči nedokučivo.
I u svakoj oblasti ljudskog delanja mogu se naći takvi grandiozni projekti. Tragajući za sitnijim od najsitnijih delića materije čovek je našao odgovore i na pitanja o najimpozantnijim, nezamislivo dalekim svetovima. Tako postajemo svesni nepobitne činjenice da ništa ne može postojati izolovano , da su veze među naizgled dalekim pojavama postojane i da svaki i najmanji napredak u jednom deliću nauke stvara domino efekat u svim ostalim oblastima ljudskog življenja. 

Zato sam uverena da ako jednog dana pronađemo novu neistraženu vrstu insekta baš to može biti od neprocenjive važnosti za teoriju struna, kao što dokaz jedne teoreme može dovesti do revolucije u hemiji, medicini ili astronomiji. Stoga, ne možemo sada, a mislim ni ikada sa sigurnošću egzaktne nauke reći ko je i kako dao najveći doprinos na polju nauke, koga slaviti kao prvog sina civilizacije, prvog među jednakim gorostasima.

Možemo se jedino nadati, možemo se posvetiti neiscrpnim žarom celoživotnom lutanju, traženju, mukotrpnom odricanju, uzdizanju, padanju, borbi i ljubavi prema onome što trenutak spoznaje, trenutak magičnog otkrića može podariti malom biću koje tako kratko bitiše na ovom svetu, a tako mnogo može snagom svoga uma.

Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post: