Šta običan čovek može?

Eskalacija nasilja kulminirala je smrću Bris Tatona. Ali, nemam nameru da budem pedesetljihadasedamstotinadevetnaesta koja ovih dana javno ili neformalno priča priču oko koje se svi (na sreću) slažemo: nasilje se ne sme više tolerisati i odgovornost mora dobiti svoje IME i PREZIME. Ovo je momenat kada ima dobrih razloga da kažem nešto o nečem drugom, što je, po meni, duboko u osnovi nasilja na našim ulicama.

Mladi nasilnici nisu vanzemaljci. Nisu nam pali s neba u nesrećnom trenutku. Oni su nečija deca, nečiji unuci, rođaci, nečiji đaci ili štićenici. Ostavljeni i davno zaboravljeni od strane onih koji su imali obavezu da ih izvedu i usmere na pravi put.

Moje iskustvo kao roditelja kaže mi da preko 80% roditelja, počev od petog razreda osnovne škole, a dobra većina i pre toga, ne dolazi na roditeljske sastanke, ne prati redovno ili čak nikako aktivnosti svoje dece. Kao da se većina roditelja „umori“ u fazi pelena, puzanja i rasta prvih zubića. Možda neki od njih misle da je detetu od 12 ili 13 godina nepotreban nadzor jer može samostalno da pređe ulicu, da se obuče ili okupa. Neki od roditelja koje poznajem imaju stav: „mene moj otac nije terao da učim, pa sam postao čovek...“ ili „otac mi govorio, ako te neko udari, slobodno zvizni i ti njega!“. Ima još takvih bisera koje u retkim trenucima „intime“ sa svojom decom roditelji daruju svoje potomke.

Dok su mali i nemoćni da se staraju o sebi, pratimo ih svakog trenutka, fotografišemo, snimamo kamerama, citiramo njihove smešne rečenice, vodimo ih svuda sa sobom. Šta se to desi iza 12. ili 13. godine sa nama i našom decom?

Odjednom u kuću ušetaju stranci, o kojima više ne znamo ništa. Nemamo pojma o muzici koju slušaju i nerviraju nas užasni zvuci koji dopiru iz njihovih soba. Ne sviđaju nam se pocepane farmerke, crveni pramenovi, minđuše u nosu. Sumnjivi su nam i tipovi koji ih posećuju ili sa kojima sve duže u noć ostaju na nama nepoznatim mestima.
U takvim situacijama, svaki pokušaj tipa: „zabranjujem ti...“, „dok te ja hranim...“, „dok si pod mojim krovom ima da se ponašaš kako ja kažem...“ nema nikakvog srećnog kraja, nažalost.

A ipak, takav odnos roditelj-dete kao da je postao pravilo. Izgleda da kao roditelji nismo dovoljno spremni za ulazak sopstvene dece u pubertet! U drastičnijim situacijama, dešava se još pogubniji odnos roditelj-dete. Postaju dva odvojena sveta koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Poznajem i roditelje koji se uopšte ne pitaju gde je njihovo dete prespavalo prethodnu noć. Obično su okupirani sopstvenim problemima na poslu ili sa partnerom. Činjenica da dete izostaje iz kuće retko zabrine nezainteresovane roditelje. To je početak priče koja uvek ima problematičan kraj...

Očit primer zabeležen je početkom ove školske godine kada se direktor Osnovne škole „Svetozar Marković” u Beogradu, Dragi Lukić, dao u potragu za učenikom koji je izostajao iz škole.
Njegove reči:

„Ne mogu da zaboravim scenu kada me je ujutro majka jednog učenika zvala raspitujući se gde joj je sin, jer se dan pre toga nije vratio kući iz škole. Đaci su pretpostavili da je „zaglavio” u igraonici kod Vukovog spomenika“ tada su malo koga dojmile.

A zašto??? Pitam se ja. Zašto smo slepi i gluvi na očigledno zanemarivanje naše dece? Da li možemo nešto uraditi u tom pogledu, mi – obični ljudi? Smatram da najveća odgovornost leži na nama – roditeljima, a da je momenat kada se država uključuje silom zakona i prisile isuviše kasno za nas i našu decu.

Zašto radije pričamo sa komšijama, prijateljima, čak i neznancima nego sa sopstvenom decom? Zašto nikako da nađemo zajedničke teme i ciljeve? Zašto nam se putevi raziđu tako da se nikada više ne sastave? A onda, kada naša deca potraže utočište, oslonac i poverenje na onoj „drugoj“ strani ostajemo zapanjeni, iznenađeni, ozlojeđeni i iznevereni.

Tražimo krivce u drugima: školi, profesorima, državnim institucijama , zakonima... Svi drugi su krivi, svi drugi su zatajili, svi osim nas. To nećemo priznati po cenu života naše dece! Jer, ako budemo priznali da smo jedini krivi u tom najvažnijem poslu i najvećoj ulozi koju imamo, ŠTA JE ONDA OSTALO OD NAŠIH JADNIH, BEDNIH ŽIVOTA?

Napomena: ja sada znam da će se ovde možda naći razni komentari. I znam, biće to komentari onih mama i tata koji strepe nad svojom decom ma koliko ta deca bila odrasla. I znam da su to oni koji nisu propuštali roditeljske sastanke svoje dece, utakmice na kojima su pobeđivala, koncerte i priredbe na kojima su učestvovala. Do onih drugih nemoguće je dopreti. Ponajmanje blogom.

Znam i to da dok odgovarajuće DRŽAVNE SLUŽBE ne nađu načina da animiraju one roditelje koji iz raznoraznih razloga, u različitim stepenima zanemaruju svoju decu, uspešnog rešenja ovog problema NE MOŽE BITI!

Zabrane, represija, kazne...

Ma ko te može kazniti više od roditelja kome nije važno da li si uopšte živ?

Ocenite ovaj post: