2010-04-12

Ljubav

     Komšinica Jasmina već se posadila na trosed, dohvatila pikslu i pripalila prvu cigaretu. Par minuta za njom eto i Milene. 

     „Kafa i sokić?“ upitah više reda radi. 

     Znam šta piju. Munjevit pogled na zalihe kafe natera me da dograbim novčanik, zagladim kosu i đipim preko vrata.

     „Budite tu, odmah se vraćam“.  Bilo je suvišno, već su međusobno raspredale priču.

     Tri kuće niz ulicu, pa preko puta, u prizemlju neomalterisane trospratne grdosije firma trange-frange-export-import otvorila je mali dućan, više kao samouslugu. Ima par gondolica na kojima čuče raznorazne grickalice, šećer, brašno, ulje. Šta bi se i inače u sirotinjskom predgrađu prodavalo lokalnim kupcima?

     Znam gde stoji kafa, pa zađoh pozadi i nagnuh se rafu da je dohvatim. Nije bilo mnogo mušterija. Dvoje na kasi, par njih se vrzmalo tražeći nešto kao i ja. Ispružih ruku i osetih jak bol u srednjem prstu. Nešto crno, malecko i čupavo podvuče se pod raf i u potpunoj tišini nestade u nepoznatom pravcu. 

Podigoh prst da osmotrim gde me to ta mala džukela ujela. Oko srednjeg prsta, malo ispod korena nokta, pa sve okolo, nizao se venac tragova zubića. Nije bilo krvi, ali zanoktica koju sam imala samo na tom noktu zacrvenela se još jače od razderane kože.
Srce mi ubrzano poče da lupa. Čiji je ovo pas zapitah sebe?

„Čiji je ovo bio pas?“ začuh sebe iz daljine kako pitam glasno.

Niko se nije ni osvrnuo. Krajičkom oka spazih debelog, podbulog poslovođu u sivom, nesrazmernom, bezobličnom mantilu kako pokušava da se neprimetno unatraške uvuče u mrak prostora iza suprotnog zida. Pretpostavljam da tamo ima WC i nekakav magacin.
Zaleteh se ka njemu. Odnekud se otvoriše u pozadini vrata magacina, izađoše svetlost i neka prodavačica. Stajali smo svo troje u polumraku u trenutku visoke napetosti, neizvesnosti i iščekivanja. U sledećem se sve raspršilo.

Ja: „Čiji je ono bio pas?“
On: „Koji pas?“
Ja: „Onaj koji me ugrizao maločas iza gondole u vašoj prodavnici, ne pravite ste naivni, videli ste jer ste taman hteli da izađete otud, onda videli šta se desilo i hteli ste da se neopaženo vratite natrag!!!“
Moje histerično urlanje privuklo je one iste nagluve kupce da se primaknu i naprave znatiželjan polukrug oko nas.
On: „Nisam zaista video nikakvog psa, molim vas napustite objekat da ne bih zvao miliciju.“
Ja: „Odlično, zovi ih odmah, a ja ću im pokazati ovaj prst!“
Onda mu u lice unesoh visoko ispružen srednji prst dok sam ostale prste savila u pesnicu.
Neko iza mene se kikotao.
Okrenuh se i njima.
„Smejte se, samo se smejte, ali kad taj džukac ujede vaše dete, hoćete li se i tada smejati?“
Moj prst je, visoko uzdignut i već dosta crven oko nokta, šetao ispred zbunjenih lica te nazovi-publike.
Ja: „Evo, pogledajte, ujeo me je tu i to sad, ovog časa.“
Okrenuh se opet debelom poslovođi.
„A, ti, ako mi ovog trena ne kažeš čiji je to pas, suta ćeš biti na naslovnim stranama novina, prijaviću te sanitarnoj inspekciji, tvome gazdi i ostaćeš bez posla. Pa ti vidi.
Treba samo da mi kažeš čiji je to pas!“
On je stajao nem.
„Ljudi, ajde, razlaz, a vi gospođo, dođite ovamo da napravimo zapisnik!“
Nazovi-publika kojoj više nije bilo zanimljivo da sluša našu prepirku raziđe se za tili čas. Ostadosmo on i ja - sami.
Ja: „Ja te poslednji put upozoravam da ću iz ovih stopa prvo otići u veterinarsku i sve nadležne inspekcije da im pokažem i ispričam šta se ovde desilo, a onda idem da primim serum i vakcinu protiv besnila. Tebe ću sutra da tužim. Zvaću i tvog poslodavca i ceo kraj ću da izlepim lecima da gajite u prodavnici besne kučiće. Je l taj pas tvoj pa ga toliko štitiš? Ako nije, odmah mi reci ime vlasnika i sve ćemo zaboraviti i ti i ja!“
Više se nisam drala na sav glas. Režala sam, sevala očima i tiho mantrala. Opet ispočetka.
„Samo mi reci otkud se stvorio taj pas!“
Najzad je uzdahnuo, spustio glavu i izustio: „Iz bele kuće“.
Ja: „Iz koje bele kuće?“
On: „Pa iz jedine bele kućice u ovom kraju, sve su vam crvene, žute, plave, kajsija, lila..“
Nervozno sam ga prekinula.
„Ne zanimaju me boje kuća, čoveče, kako se zove gazda, ej, vlasnik psa?“
On:„Andra“
Ja: „Dobro, vidiš, to si mogao i odmah da mi kažeš! Je l bolelo? Nije! Bar ne kao mene, idiote!“
Okrenuh se i konačno izađoh iz tog dućana.
Bez kafe.
...

Stojim tako nasred prašnjavog sokaka u kome sam se rodila, udala i izrodila decu. Razmišljam se šta da radim. Potajno se divim sebi na odlučnosti jer nikad u svom životu nisam bila odlučna. Sve presudne odluke u moje ime donosili su drugi, a ja sam imala samo da se složim s njima. I evo me, prvo sam iskamčila priznanje zadrigloj uštvi koja sasvim sigurno bestijalno i svakodnevno potkrada kupce, pomalo i na sitno potkrada gazdu, kasirice saleće, pipka i štipka u mraku magacina nudeći im svoju jezivu mešinu od tela. Zatim sam, obuzeta nekom iznenadnom odlučnošću, jer nije nikakva hrabrost umesto natrag ka kući, krenuti u suprotnom pravcu u potrazi za belom kućom, pošla niz put.

Posle desetak minuta lutanja tamo-amo eto mene pred belom kućom. Dvorište omeđeno drvenim tarabama, kapija isto takva, mala i naherena. Odvojena od ograde taman toliko da se mali pas provuče kadgod mu se prohte. Ulazim unutra, kucam na omalena vrata na kojima bilo ko malo viši od mene mora da se sagne ako želi da udje unutra. Ulazim i ja.
Ja: „Ima li koga? Domaćice, ima li nekoga kod kuće?“
Pomalja se mala, mršava, proseda, izborana postarija žena.
Ona: „Kaži koga tražiš?“
Ja: „Tražim Andru, živi li on ovde?“
Ona: „Živi! To mi je muž! Ojjj, Andro, dodji ‘vamo, traži te neka gospodža! Zašto ga tražiš, što će ti Andra?“
Ja: „Molopre me je vaš pas ujeo za prst. Sad moram da idem da primim vakcinu protiv besnila i serum protiv tetanusa!“
Ona prilazi ka meni i unosi mi se celim telom. Ja zbunjeno ustuknem korak-dva.
Ona: „Nije naše kuče. Ono ne ujeda. Dobro je ko lebac. To te ujelo neko drugo pa te zlobnici poslali kod mene.“
Ja: „Nisu zlobnici, ljudi su videli i prepoznali da me ujeo vaš pas, ja sam došla da vam kažem da moram da vas prijavim. Ili ćete da uspavate to kuče zauvek ili ću vas prijaviti inspekciji i tužiti sudu.“
Pričam odlučno jer me trip zvani „poslovođa prodavnice“ još uvek drži. Ako sam mogla njega da isfoliram da ću zvati policiju, novinare i sud i on mi poverovao, valjda će i ova baba.
Ona: „Nemoj, sine, mi smo stari, Roko nam je kao dete! On je malo i bezopasno pašče. Ne ujeda. Evo sad ću ga pozovem da vidiš!“
Polazi ona hitro da me mimoiđe i izađe na vrata. Ja je hvatam za mišicu i ne dam joj.
„Stani, gde ćeš? Ne zanima mene tvoj pas. On me je ujeo, možda je besan i može da ujede neko dete! Sigurno ga ne vakcinišeš i ne paziš kud ide! Kako možeš da znaš da nije besan?“
Ona, vidi da se neću predomisliti: „Sine, nemoj, molim te! Roko je dobro pašče, ne ujeda, nikad nije nikog ujelo!“
Ja: „Ujelo je mene, podižem srednji prst leve ruke i pokazujem joj tragove zuba zarivenih u meso.“
Ona: „Oj, Androooo, crko dabogda, ujelo ju naš Roko, kuku mene, kuku mene.“
Ja: „Morate ga ubiti! Uješće još nekoga!“

Sekund kasnije mozgom počinje da mi se širi neopisiv bol. Osećam zujanje u ušima. Baba nešto gestikulira, ali je ne čujem. Zuji mi u ušima, slepoočnice pulsiraju, nešto vruće i teško curi mi niz lice. Hoću da podignem glavu i vidim šta mi to curi, hoću da se pomerim napred, ali ne mogu. Sve počinje da se okreće oko mene brže i brže i brže kao ringišpil, baba se okreće oko mene, soba se zamagljuje i postaje sve manja.
Prljava, masna, otrcana krpa koja se nekada nazivala tepihom leti ka meni strahovitom brzinom.

Poslednje što čujem pre totalnog mraka:

„Andro, uzmi čekič! Čekićem, Andro, uješće ona još nekog!“

Ocenite ovaj post:

5 коментара:

Unknown је рекао...

Istinita priča? Šta se desilo na kraju?

electrasdreams је рекао...

Pobogu, nisi valjda ti u pitanju?

Анониман је рекао...

ovaj kraj mi nikako nije jasan

Тања је рекао...

odmah sam skapirala da je nesto s tim u vezi. dobra ti je prica, ali mi se nikako ne dopada sto je i kuce "umesano" :))

Miljana Mladenovic је рекао...

Svakodnevno srecem starije ljude koji su usamljeni i kojima je njihov pas jedino bice koje ih voli i cuva. Na drugoj strani su oni koji smatraju da su psi nuzno zlo. Moja velika moralna dilema u ovoj prici je: da li je deda imao opravdanja pred Bogom (o ljudima necu da pricam) da zastiti bice koje ga je volelo istom ljubavlju kojom i on njega? Ko smo mi da sudimo o snazi ljubavi na ovoj planeti? Ona nije samo nasa, a kako se ponasamo, postoji dobra verovatnoca da cemo se u svojoj bestijalnosti u jednom trenutku samounistiti. Do sada bas nista nismo naucili od zivih bica koja su nam bliska, naprotiv.

Постави коментар