Letnja priča

         Da li ste ikada poželeli da poput Robinzona „zaglavite“ bar na kratko na nekom pustom ostrvu, daleko od svih i svega? Ako jeste, red je da Vas obavestimo da tako što više ne postoji i nije moguće! Ako i umaknete „čarima“ civilizacije u klasičnom smislu, ipak će Vas naći GSM, GPS, satelit ili koje drugo čudo tehnike. Ako odlučite da se sakrijete i na samo dno okeana ili se popnete čak na K2, znajte da će Vam u trag ući Google Earth. U poslednje vreme ima nagoveštaja da ni Mesec više nije usamljeno mesto...

        Tako i odmor posle dugog i napornog radnog perioda umesto da bude idilično udaljavanje od svakodnevice sve se češće pretvara u „nastavak posla smanjenom brzinom“. Najbliža potvrda toj tvrdnji je moj muž koji godinama odmore provodi tako što je dobar deo dana u kontaktu sa svojim kolegama iz firme ili klijentima.

        Moj dragi prijatelj, inače IT menadžer iz Toronta, svake godine na odmor nosi računar i neretko mu se desi da dobar deo dana provede u hotelskoj sobi umesto na plažama Akapulka, Kankuna ili Kube.

        Moj „penzionisani“ laptop otišao je u zasluženu mirovinu posle četiri letovanja i jednog zimovanja. Ovaj novi preti da obori njegov rekord...Da je postignuta značajna prećutna saglasnost u pogledu prioriteta aktivnosti na godišnjem odmoru kaže i sledeća fotka...

        Moj fotoaparat uhvatio je samo deo predivnog kafića na vodi. Od desetak stolova pod suncobranima, bar njih šest-sedam ih je bilo zauzeto ljudima koji su ubrzano tipkali po tastaturama laptopova. Okinula sam mahinalno, jednom, drugi, treći put... Odmah sam pomislila na onaj magični PhotoShop-ov alat koji od niza sukcesivnih slika pravi panoramski prikaz automatski ih povezujući. Ali avaj! Na mom laptopu nije bilo PhotoShop-a, a kakvog li bedaka, instalaciju nisam ponela na odmor!!! 

         Tako ste, samo zbog skučenosti moga HDD (moraću da uradim nešto po tom pitanju), ostali uskraćeni za potpuni utisak, ali i ova fotka dovoljno dobro potvrđuje ono što verovatno podsvesno znamo samo još uvek nismo spremni da priznamo – računari, a posebno Net, ubrzano i halapljivo gutaju naše živote...  




Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

Kvizomanija

Pogledate se u ogledalu i zaključite da Vam je Bog neštedimice darovao lepotu. Napravite „book“ i pojurite na „casting“ ka prvoj agenciji koja regrutuje top-modele. Onda sledi priča sa srećnim krajem.

 ili

Ne pogledate se u ogledalu. Naprotiv, stalno gledate u knjigu, kompjuter, časopise i TV. Zanima Vas sve i o svemu možete da pričate - od astronomije do gastronomije, od starih Grka do globalnog zagrevanja i efekata staklene bašte. U tom slučaju, obučete se sbrda-sdola, obujete se navrat-nanos i pojurite u „Kviskoteku“ , „Slagalicu“ , „Milionera“ ili bilo koji drugi kviz gde se može proveriti Vaše znanje. Kada prođete i deveti krug pakla i pobedite sve protivnike, onda sledi priča sa srećnim krajem.

No, pitam se da li je baš tako? 

Nesporno je da je jedna polovina populacije fascinirana lepotom i formom, druga polovina umom i sadržinom. Kojoj god polovini da pripadamo dešava se isto - svakodnevno i sebe i druge podrvgavamo malim i velikim mentalnim testovima:

a) danas sam najlepša u krugu od 50 km.

b) danas sam lepša od koleginice

c) danas sam u PMS-u i to se vidi na mom licu.

ili

a) Lastovo je selo u Sremu

b) Lastovo je jezero u Makedoniji

c) Lastovo je ostrvo u Jadranu.

Prođete, na primer, uspešno desetak pitanja testa na FB-u i on Vam izbaci rezultat „Bravo, Vi ste genije“. Nakon toga Vi zaista verujete da ste „mali Ajnštajn“. Pa, uostalom, zar rezultat kviza nije to potvrdio?

Ili... Otvorite u nekom „ženskom“ časopisu test: „Koliko sam privlačna?“ i osvojite MAKSIMALNIH 100 bodova na osnovu čega zaključite da ste vrlo senzualni i interesantni suprotnom polu.

Kakvi god da su kvizovi- mali malecki, veliki, značajni,državni, međudržavni... oni su tu da stvore lažnu i VRLO POVRŠNU sliku o nama. Niti smo genijalni na osnovu 10 odgovora, niti smo bogovi lepote na osnovu testa u nedeljnom zabavnom časopisu. Pa ipak, ljudi su skloni da duboko poveruju u rezultate takvih testiranja.

Zašto je to tako teško je odgovoriti...

Jedini test na koji niko ne odgovara, a morao bi samome sebi bar par puta godišnje ima jednostavna i životno važna pitanja:

a) Kada sam se poslednji put od srca nasmejao?

b) Kada sam voljenu osobu iznenadio cvetom i(ili) joj pomogao u tekućim poslovima?

c) Kada sam odvojio 30 min. da pričam sa svojim detetom o nečemu što ga zanima, a da nije uključen TV i da nije prisutno petoro ljudi sa kojima svakodnevno popunjavam sportske tikete i pratim utakmice?

d) Da li znam u koliko se sati izjutra vraćaju moja deca sa splavova?

e) Da li znam u kom su razredu i koje škole pohađaju moja deca?

f) Da li moja žena ima farbanu ili prirodnu boju kose?

g) Kada smo poslednji put, moja porodica i ja sedeli zajedno za stolom, ručali i neobavezno međusobno čavrljali...

Iznenadili biste se poraznim skorom ovog ili sličnih testova. Valjda od silnog rešavanja onih gore navedenih, ove nikako da savladamo...A onda na kraju dođu dva najporaznija:

a) ko  sam,  dođavola, ja?

b) ko su, dođavola, ovi stranci oko mene?

na koja tek nećemo imati odogovore i zbog kojih možemo, komotno, da se „ubrišemo“ rezultatima gorepomenutih. 

Moj stav - hajde da se svakodnevno testiramo PRAVIM TESTOVIMA, dok ne bude kasno...
Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post:

MS - To se dešava nekom drugom

Taman sam nekako progutala činjenicu da država Srbija različito tretira trudnice iz Temerina ili Leskovca i trudnicu iz Beograda.

Ovo je samo jedan link

http://glassrbije.org

gde se moglo pročitati, a ko prati TV mogao je i više puta čuti, da je posebno značajno biti trudnica u Beogradu. Stoga će se ista nagraditi, mimo zakona, sa dodatnih 35% od naknade koju prima za vreme porodiljskog bolovanja.

Čega tu ima spornog, kad je još drug Stari rekao da zakon nije plot, čak iako smo pijani?

Sporna je, zapravo, otvorena regionalna diskriminacija koja ionako neravnopravan položaj porodilja van Beograda i beogradskih porodilja dovodi do ivica racionalnog.

Ali, problem trudnica i njihovih novčanih poteškoća sasvim je minoran kada je u pitanju sistem lečenja ili bolje reći terapija usporavanja toka bolesti kakva je MS – multipla skleroza, obzirom da joj leka do danas nema.

MS je nešto o čemu se ne priča. Bar ne onoliko koliko o ptičjem, mačjem, svinjskom ili kakvom god gripu. Manje nego o „ludim kravama“ , čak manje nego o PMSu, migreni ili polenskoj prehladi.

MS-a se prisete poneka glasila na svetski dan borbe protiv ove bolesti 07.maj. To je obično prilika da se ponove šture brojke koje nikome ne izazovu nikakvu emociju, jedino popune novinski stubac pa onda vest zvuči stručno ili ukradu od minutaže u tv prilogu koji protrči pred kraj neke informativne emisije.

Ali u pozadini te kratke i vrlo često površne informacije leže (vrlo često bukvalno) 2.5 miliona unesrećenih u svetu kojima nema leka. Zajedno sa najmanje 5-7 miliona članova njihovih porodica koji su nemoćni da im pomognu. U okvirima naše Srbije ta brojka se kreće oko 5000 bolesnika.

Ako tome dodate da ova kobna bolest u najvećem procentu napada mlade ljude u dobi oko 3. decenije, kada su u punoj snazi da rade, stvaraju i formiraju porodice, onda se tek samo da naslutiti njena paklena razornost .

Još paklenije i razornije na pacijente, njihove porodice i prijatelje deluje činjenica koja je javno i objavljena da u Srbiji  za lečenje jednog broj obolelih troškova snosi RZZO. Godišnje se iz fonda izdvajaju sredstva za nabavku interferona kojim se leči 350 pacijenata obolelih od multiple skleroze.

Ako se zna da godišnja doza leka interferon košta oko 12000 eura, onda je jasno da oboleli NEMAJU NOVACA DA SE LEČE.

Država svake godine nabavi 350 doza za lečenje oko 5000 obolelih.

Pitam se ko je taj i po kom principu odlučuje ko može, a ko ne može biti lečen. Ko će dobiti nadu, a ko biti prepušten sebi da se sasuši kao biljka. Koliko god da su stručni, kompetentni, objektivni i realni rezultati tog dodeljivanja kvota koje znače samo jedno život ili smrt, da li se može mirno spavati posle podvlačenja crte 350? Da li se može i kako 351-om na listi objasniti zašto je njegov život manje dragocen od prethodnih 350.  I kome? Državi, narodu, školi, sportskom klubu, muzičkoj školi?

Naročito me je potresla sledeća vest objavljena (kakva slučajnost) na Maj sedmi. Gordani Nikolić (27 god.)  konstatovan je MS, ali je ona hrabra, uporna mlada osoba, rešena da se bori. I to me jako zadivilo. Ima i tu sreću, ako se uopšte sada to može tako reći, da radi i da poslodavac ima razumevanja. Citiraću:

„Dobila je, kaže, moralnu podršku, a poslodavac se čak ponudio da joj plaća terapiju, koja godišnje košta 12.000 eura. Zahvalila se, jer joj ta pomoć ne treba. Nalazi se na listi Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i terapiju dobija zahvaljujući godišnjem fondu koji se izdvaja za obolele od multiple skleroze.“

Da je Gordana Nikolić prihvatila nesebičnu pomoć poslodavca, 12000 eura bi pomoglo 351. obolelom koji je ostao ispod crte. Zato ovaj članak koji je trebalo da bude afirmativan, na mene deluje poražavajuće. Kako deluje na roditelje obolelih koji nemaju tu sreću da se domaće zdravstvo brine za njih ne mogu ni da zamislim.

A koliko smo svi saosećajni, svesrdni i humani svedoči i broj komentara na ovaj članak u Blicu. Ima ih (0).

A i što bi komentarisali i razmišljali o tako nečem ako ima važnijih stvari poput

„Jarić traži lokaciju za svadbu“ u istom broju Blic-a,  a i MS je nešto što se dešava tamo nekom drugom.

Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post: