Je l te da su nas ubedili da ćemo, koliko sutra, moći da idemo na kafu u Budimpeštu, na vikend u Rim, Beč i šta ja znam gde već.
Kao ono, ideš da se opustiš, kupiš krpice, pogledaš neki zanimljiv događaj, koncert. Jesu, bar mene.
Ali, drage moje i dragi moji (kako mi ponekad nedostaje specifični humor pokojnog Minimaksa...) Internet je nemilosrdno "transparentan".
Evo šta mi je bacio u lice. Poslovično tačni, precizni i jednostavni, Nemci su napisali kako oni shvataju naš "beli šengen". Nigde drugde nego na oficijelnom sajtu svoje ambasade u Beogradu. Ko pročita, kašće mu se samo. Za ostale, da prevedem iako je pisano na srpskom: "što ste dosad sakupljali papire i nosili u ambasadu, sakupljaćete opet i nositi da pokažete cariniku na ulasku u Nemačku. Ako nemate vaučer ili pozivno pismo ujaka gastarbajtera, ako vas nije pozvao Siemens, Wolkswagen ili možda Angela lično, a vi lepo nalevokrug. Ako ste sumnjivi cariniku i isti proceni da ste bogati kao crkveni miš ili ako proceni da vam je novčanik koji ćete morati da mu pokažete, isuviše tanak (ma šta to značilo) opet nalevokrug. Ako nemate medjunarodno zdravstveno, ako nemate... Pa otprilike sve što i do sada. S jednom razlikom koju nam je Boža Djelić skoro objasnio: uštedećemo 35 eura na plaćanju vize. Sad se pitam koliko će koštati da se sa Austrijsko-Nemačke granice vratim kući zato što je carinik procenio da nisam podobna za ulazak. Onda mi sam čin čekanja pred ambasadom izgleda tako bezazleno... Bar se znalo, ako si dobio vizu znači da ćeš ući u zemlju, a sada bi trebalo da sednem "opušteno" u avion, bus ili auto i molim Boga da cariniku izgledam simpatično uz pretpostavku da nije umoran, bolešljiv, da ga nije naljutila žena, iznervirao fudbalski klub za koji navija, čime se znatno popravlja verovatnoća da se "beli šengen" pokaže na delu i u praksi.
Pošto sam zabezeknuto blenula u monitor par minuta, povratih se sebi.
Već drugi Google pokušaj samo je potvrdio moje sumnje. Nekakav Dražen Maravić, šef Biroa za međunarodnu saradnju Ministarstva unutrašnjih poslova je sramežljivo, razblaženo rekao to isto još 2. decembra.
Da l će tako biti, reći će nam se samo o Svetome Nikoli. Samo se bojim da smo se negde debelo zabrojali...
Novi zakon o saobraćaju, hm... Ponovo... Neka, bolje je pročitati, pripremiti se i BITI obavešten, a posle kako nam Bog i sreća dadu...
Elem, jedna od stavki novog Zakona o saobraćaju koja stupa na snagu, znate već kada, da se ne ponavljam, predviđa uvođenje evropskog izveštaja, koji se popunjava u slučaju manje saobraćajne nesreće. Ovaj dokument vozači će biti obavezni da nose u kolima uz polisu osiguranja.
Zašto je važno:
1. zato što predviđena kazna za neposedovanje ovog dokumenta izgleda ovako:
Pravna lica - od 100.000 do 3.000.000 din. Preduzetnici - od 10.000 do 300.000 din. Fizička lica - od 10.000 do 50.000 din.
2. zato što bi u slučaju saobraćajne nesreće u kojoj bi nastala samo manja materijalna šteta bilo moguće da krivac popuni ovaj formular uz opis same nesreće i njenih posledica, da učesnici u nesreći potpišu taj formular i da to bude dovoljno oštećenima da od osiguravajuće kuće naplate svoju štetu. Dakle, poenta je da se može i bez prisustva organa saobraćajne policije razrešiti problem manjih šteta.
Imate dve mogućnosti da dođete do ovog papira:
1. da posetite bilo koju osiguravajuću kuću, jer su sve već dobile odgovarajuće blanko formulare
2. da posetite sajt DDOR-a i isti formular preuzmete (hvala im!).
Na kraju, pitam se:
1. ko će krivca za saobraćajni udes „ubediti“ da je on kriv i da dobrovoljno potpiše dati formular, imajući u vidu da je obavezan da u roku od 15 dana od tog trenutka događaj prijavi svojoj osiguravajućoj kući?
2. šta će se podrazumevati pod pojmom „manja materijalana šteta“?
Dugoočekivani, dugonajavljivani, i još duže spremani novi zakon o saobraćaju kuca nam na vrata. Očekujemo ga od 11.decembra. Uglavnom vozači, pešake nije briga. Možda ni vozače nije briga. Zbog poznate srpske maksime „lako ćemo“. Zbog poznatog „sistema“ u kome sve radimo bez „sistema“ jer se kao lakše snalazimo u haosu. Kao on nas inspiriše, kao daje nam dušu, kao ima šmeka u tome što malo šta radimo pravilno, po propisima i uredbama. Onda „mangupi“ učine da svi verujemo da je tako.
Ali, ja ne verujem! Naprotiv, verujem da bi ovaj zakon morao da bude strogo primenljiv i neselektivan makar nas sve redom strpao u zatvore na dovoljan rok da se opametimo! Bar u saobraćaju! Nas radi, naše dece radi!
Da je do mene, ovaj bi zakon morao biti znatno proširen kako bi do „kolektivne pameti“ lakše dopro njegov smisao. Jer, džabe nam pričaju sa malih ekrana, džabe štampaju flajere, džabe uvode deci predmete u školama. Dok god zakon „debelo“ ne klepi sve nesavesne učesnike po ispražnjenim džepovima, nećemo se opametiti. To znači da će neodgovoni roditelji i dalje sa decom pretrčavati ulice van pešačkih prelaza, pa će ta ista deca to kasnije raditi i sama. I dalje će pešaci prelaziti ulice kad je na semaforu crveno, čupaće se i lomiti vertikalna signalizacija, uzurpirati haotično pešačke zone, parkinzi, pa čak i kolovozi. Ali učesnicu u saobraćaju nisu samo vozači, već svi mi, i kako god, svi imamo deo svoje odgovornosti.
U vezi sa svim ovim, a naročito sa telefoniranjem u toku vožnje kao opasnom pojavom koja je dodatno otežala ionako turobnu sliku u našem saobraćaju bilo bi značajno da što pre prilagodimo svoje naravi i ponašanja. Opet zarad bezbednosti - naše i tuđe.
Što se mene tiče, spremam se da svog dvadesetogodisnjeg sina, vozača-novajliju, obradujem hands-free uređajem. Ako ste planirali da dragu osobu iznenadite novogodišnjim poklonom, možete malo i poraniti, neće smetati. Mada, kad razmislim, najbolji povod da nekog darujete je onaj kada nema povoda. Jednostavno ga iznenadite. Ne bih da zvuči kao reklama, želim da zvuči kao poziv da učinimo šta god možemo i kad god možemo da se poveća bezbednost u saobraćaju.
Ako vam se „hands-free“ učini pretenciozno, razmislite bar o običnoj bluetooth slušalici koja takođe može pomoći kada onaj ko vozi ipak mora da se javi na telefonski poziv.
Malim stvarima, korak po korak, sveopštom upornošću i istrajnošću u primeni, ovaj zakon može prevazići sudbine nekih drugih, bezuspešnih. Može postati dobar oslonac u borbi za veću bezbednost naših života na drumovima.
Pročitajte dalje...
Ocenite ovaj post:
Bilo je to daleke 87-me. U tadašnjoj YU bio je zabranjen uvoz računara. Zašto? Ko bi to znao? Kao da su nam nesuvisli razlozi državnih zvaničnika zaduženih da objave par šturih rečenica na tu temu nešto značili! Bio je to perod kada su Spectrum, Commodore 64, Amiga i Atari gubili polako tlo pod nogama. Prvi IBM PS/2 računari sramežljivo su se pojavljivali sa PS DOS operativnim sistemima. (Bože, koliko sam matora...)
Za običnog Yugo-smrtnika bili su nedostižni koliko i obližnji satelit u koga ponekad za vedrih noći tugaljivo pogledam. Elem, postojala je neka „kvaka“ kao što i dan-danas postoji sijaset takvih. Računar se mogao IPAK uvesti u delovima, jer sami delovi nisu podlegali zabranama. Dakle, u zakonu nije stajalo: zabranjuje se uvoz memorija, hard diskova, monitora i sl.
Zahvaljujući tome ona polovina tadašnje mlade populacije koja nije išla na PonteRosso „hodočašća“ po najnovije modele farmerki, završavala je, po pravilu, svoja putešestvija na Schiller i Schwanthaler Strasse u Minhenu. Obilje delova za „ljute“ i „ozbiljne“ mašine slalo se otud na jug. Tako je stigao i moj prvi PC. Ogromna, teška „šklopocija“ tipa XT, što će reći bez HDD-a (preteča PC AT-a 286) sa dva disketna drajva od po 8 incha.
Entuzijazam kolege i moj nije splasnuo ni posle 5-satnog sklapanja delića bez ikakvih uputstava. Euforija je dostigla vrhunac nakon instalacije Tetrisa i još nekih igrica, a splasnula onog trena kada je moj dragi suprug (zadužen za finansije u kući) rezignirano objavio konačnu brojku rečima: „Ženo, bolje da si tražila novi Jugo, bilo bi jeftinije 300 maraka, a i ne bi me ubila kiša dok sam čekao na onom aerodromskom kargo centru!“
Carina, transport, ležarina i ostali fantomski troškovi višestruko su prevazilazili vrednosti pošiljki (tačno , „pošiljki“ , obzirom da se ceo jedan kompjuter u delovima morao poslati na bar 3 različite adrese, pa je kiša „okupala“ ne samo mog muža, već i njegova dva prijatelja na čije je adrese došlo nešto delova namenjenih mom XT Frankeštajnu!).
Ne bih se setila ovog dogadjaja, da se danas, 16.11.2009. nisam obrela na tom istom aerodromskom carinskom skladištu.
Trebalo je da preuzmem Sony e-book reader. Nema ga kod nas na tržištu. Jasno mi je, donekle, zašto. Uređaj je još uvek skup za masovnu potrošnju. Svi očekuju pad cena. Ali, moji sinovi i ja smo pre mesec ipo dana izvrnuli sve džepove, porazbijali kasice-prasice i zavrnuli „slavine“ za neki period. Sakupili 400 kanadskih dolara (254 eura) i dali prijatelju koji se iz Srbije vraćao za Kanadu da nam tamo pazari jedan primerak i pošalje poštom. On to našao, pazario, poslao. Roba stigla i FedEx me telefonom obavestio da me pošiljka čeka za preuzimanje.
„Koliko će orijentaciono koštati?“ prvo je što sam upitala osobu koja mi se javila telefonom. Dečko sa druge strane žice glasno je računao: „ 5000 din. plus carina, plus pdv, plus ležarina – do 150 eura, gospođo!“.
„Dobro“, rekoh ja, spustih slušalicu i odoh da popijem aspirin.
Jutros odoh na aerodrom! U medjuvremenu cena je volšebno skočila na „oko“ 250 eura. Na moje zaprepašćenje i komentar da su mi telefonom rekli znatno manju cifru dobila sam samo jedan, ali ruku na srce vrlo ljubazan (ako mi je za utehu), odgovor: „Ako ne želite, možete robu vratiti“. Tačno, vratiću robu i to vraćanje će, takođe, koštati. Zatim ću se pitati kako je moguće da po razumnim cenama dobijem pišljivih 200 grama plastike. Ili ću čekati do narednog leta da mi neko od prijatelja donese famozni rider lično?
Moja deca su danas popodne izvesno vreme bila u bedaku. Nadali su se da prebace one silne pdf knjige na taj rider. Odmah su sračunali i koliko će otprilike pasti cena tog uređaja do narednog leta i u kolikom su minusu njihovi usahli fondovi.
Ja nisam računala ništa. Napisala sam prijatelju iz Toronta pismo izvinjenja bez neke ideje šta dalje.
Da platim 250 eura carine za nešto što košta 254 eura ne pada mi na pamet!
Palo mi je na pamet da napišem ovaj blog!
Palo mi je na pamet ono od pre 22 godine.
Palo mi je na pamet da kažem mom dragom Miksiju: „ako te i kada te uhvati nostalgija, tamo negde daleko, molim te, pročitaj ove redove, biće ti lakše...“ A meni, kako bude, pa već me četvrt veka treniraju, valjda sam navikla, a ako nisam, moj problem, mogu da se pošaljem otkud sam došla...
Bolje bi bilo da spavam, pa sutra da radim ko čovek, al' ne mogu. Odjekuju mi u ušima one trube mada ih slušala nisam. Bilo i na TV-u, al' gledala nisam. Veče provela u razgovoru sa starijim sinom i čekala mladjeg da se vrati sa treninga. Da nisam, osećala bih se "truba". Utešila se činjenicom da nisam jedina sa "trubećim" sindromom čim pročitala Mahlat, koja je, izgleda, u gorem stanju nego ja. Pregledala 100 postova na zadatu temu sa pomenutog sajta i "zatrubila" povečerje.
Pročitajte dalje...
Ocenite ovaj post:
Reših da danas ostanem bez doručka kako bih našla malo vremena da povežem nekoliko stvari o kojima pomalo i povremeno "čavrljamo" u nedostatku "ozbiljnijih" tema.
Kao prvo: na vest u Blicu o večnom problemu firmiranih patika u kratkom roku postovano je preko 50 komenata, što će reći da su ljudi i inače osetljivi na teme o problemima svoje i naše dece. Što će reći da za dugugodišnje probleme "famoznih patika" nikako da nađu rešenja ni psiholozi, ni sociolozi, a ponajmanje roditelji. Čak, verujem da je problem višedecenijski i da su oni koji su bezobzirno tiranisali svoje roditelje tih nesretnih devedesetih godina u želji da se domognu "statusnih" patika i ostale firmirane garderobe danas roditelji dece koja su te "zanate" izučila još bolje. Dakle, važi ona stara: sve se vraća, sve se plaća.
Kao drugo: iz te iste vesti mogu da ponovo zaključim ono što sam i inače do sada - ovde i u komentaru na blogu Mahlat (koja ima jedno od prirodnih i normalnih rešenja za pomenuti problem i što bih ja prevela kao "ljubav i poverenje umesto patika i krpica" ) da bi "bezazleni" i "po život neškodljivi" problem patika morao da se rešava sistemski - kroz institucije (škole, socijalne ustanove, predškolski sistem i sl.) njhovom TOTALNOM reorganizacijom, pošto je proizašao posredno kao posledica urušavanja tih institucija .
Kao treće, ne manje važno, ali manje vidljivo, mada to potvrđuju komentari čitalaca koji žive van Srbije: da li ćemo mi, roditelji, biti mnogo srećniji ako dobijemo tzv. "beli Šengen", jer će nam onda deca po znatno nižim cenama te iste patike kupovati u evropskim šoping centrima?
I na kraju: ako je toliki novac u igri (posledica besomučne kupovine firmiranih krpica i svega ostalog po abnormalno visokim cenama u srpskim radnjama) lako je prepoznati kome ne odgovara "beli Šengen" i da li se negde "iza kulisa" odvija bitka dobrih i loših momaka, bitka za i protiv i na kraju krajeva šta je današnje merilo maksime "živeti kao sav normalan svet...?".
Pročitajte dalje...
Ocenite ovaj post:
Eskalacija nasilja kulminirala je smrću Bris Tatona. Ali, nemam nameru da budem pedesetljihadasedamstotinadevetnaesta koja ovih dana javno ili neformalno priča priču oko koje se svi (na sreću) slažemo: nasilje se ne sme više tolerisati i odgovornost mora dobiti svoje IME i PREZIME. Ovo je momenat kada ima dobrih razloga da kažem nešto o nečem drugom, što je, po meni, duboko u osnovi nasilja na našim ulicama.
Mladi nasilnici nisu vanzemaljci. Nisu nam pali s neba u nesrećnom trenutku. Oni su nečija deca, nečiji unuci, rođaci, nečiji đaci ili štićenici. Ostavljeni i davno zaboravljeni od strane onih koji su imali obavezu da ih izvedu i usmere na pravi put.
Moje iskustvo kao roditelja kaže mi da preko 80% roditelja, počev od petog razreda osnovne škole, a dobra većina i pre toga, ne dolazi na roditeljske sastanke, ne prati redovno ili čak nikako aktivnosti svoje dece. Kao da se većina roditelja „umori“ u fazi pelena, puzanja i rasta prvih zubića. Možda neki od njih misle da je detetu od 12 ili 13 godina nepotreban nadzor jer može samostalno da pređe ulicu, da se obuče ili okupa. Neki od roditelja koje poznajem imaju stav: „mene moj otac nije terao da učim, pa sam postao čovek...“ ili „otac mi govorio, ako te neko udari, slobodno zvizni i ti njega!“. Ima još takvih bisera koje u retkim trenucima „intime“ sa svojom decom roditelji daruju svoje potomke.
Dok su mali i nemoćni da se staraju o sebi, pratimo ih svakog trenutka, fotografišemo, snimamo kamerama, citiramo njihove smešne rečenice, vodimo ih svuda sa sobom. Šta se to desi iza 12. ili 13. godine sa nama i našom decom?
Odjednom u kuću ušetaju stranci, o kojima više ne znamo ništa. Nemamo pojma o muzici koju slušaju i nerviraju nas užasni zvuci koji dopiru iz njihovih soba. Ne sviđaju nam se pocepane farmerke, crveni pramenovi, minđuše u nosu. Sumnjivi su nam i tipovi koji ih posećuju ili sa kojima sve duže u noć ostaju na nama nepoznatim mestima. U takvim situacijama, svaki pokušaj tipa: „zabranjujem ti...“, „dok te ja hranim...“, „dok si pod mojim krovom ima da se ponašaš kako ja kažem...“ nema nikakvog srećnog kraja, nažalost.
A ipak, takav odnos roditelj-dete kao da je postao pravilo. Izgleda da kao roditelji nismo dovoljno spremni za ulazak sopstvene dece u pubertet! U drastičnijim situacijama, dešava se još pogubniji odnos roditelj-dete. Postaju dva odvojena sveta koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Poznajem i roditelje koji se uopšte ne pitaju gde je njihovo dete prespavalo prethodnu noć. Obično su okupirani sopstvenim problemima na poslu ili sa partnerom. Činjenica da dete izostaje iz kuće retko zabrine nezainteresovane roditelje. To je početak priče koja uvek ima problematičan kraj...
Očit primer zabeležen je početkom ove školske godine kada se direktor Osnovne škole „Svetozar Marković” u Beogradu, Dragi Lukić, dao u potragu za učenikom koji je izostajao iz škole. Njegove reči:
„Ne mogu da zaboravim scenu kada me je ujutro majka jednog učenika zvala raspitujući se gde joj je sin, jer se dan pre toga nije vratio kući iz škole. Đaci su pretpostavili da je „zaglavio” u igraonici kod Vukovog spomenika“ tada su malo koga dojmile.
A zašto??? Pitam se ja. Zašto smo slepi i gluvi na očigledno zanemarivanje naše dece? Da li možemo nešto uraditi u tom pogledu, mi – obični ljudi? Smatram da najveća odgovornost leži na nama – roditeljima, a da je momenat kada se država uključuje silom zakona i prisile isuviše kasno za nas i našu decu.
Zašto radije pričamo sa komšijama, prijateljima, čak i neznancima nego sa sopstvenom decom? Zašto nikako da nađemo zajedničke teme i ciljeve? Zašto nam se putevi raziđu tako da se nikada više ne sastave? A onda, kada naša deca potraže utočište, oslonac i poverenje na onoj „drugoj“ strani ostajemo zapanjeni, iznenađeni, ozlojeđeni i iznevereni.
Tražimo krivce u drugima: školi, profesorima, državnim institucijama , zakonima... Svi drugi su krivi, svi drugi su zatajili, svi osim nas. To nećemo priznati po cenu života naše dece! Jer, ako budemo priznali da smo jedini krivi u tom najvažnijem poslu i najvećoj ulozi koju imamo, ŠTA JE ONDA OSTALO OD NAŠIH JADNIH, BEDNIH ŽIVOTA?
Napomena: ja sada znam da će se ovde možda naći razni komentari. I znam, biće to komentari onih mama i tata koji strepe nad svojom decom ma koliko ta deca bila odrasla. I znam da su to oni koji nisu propuštali roditeljske sastanke svoje dece, utakmice na kojima su pobeđivala, koncerte i priredbe na kojima su učestvovala. Do onih drugih nemoguće je dopreti. Ponajmanje blogom.
Znam i to da dok odgovarajuće DRŽAVNE SLUŽBE ne nađu načina da animiraju one roditelje koji iz raznoraznih razloga, u različitim stepenima zanemaruju svoju decu, uspešnog rešenja ovog problema NE MOŽE BITI!
Zabrane, represija, kazne...
Ma ko te može kazniti više od roditelja kome nije važno da li si uopšte živ?
Septembar uglavnom ne volim. Posle letnje “dremke” svi se razvredne i posla je uvek preko glave. Uz to naiđe zimnica. Za muški, uglavnom neinformisani, deo populacije, to vam je ono što volite da jedete, a nikako i da doprinesete da to što volite bude ubačeno u tegle, flaše, kutije, burad ili šta već. U najboljem slučaju možda se sažalite pa dopremite tih više desetina kilograma uglavnom paprika i ostalog povrća.
Elem, eto mene na poslovima i radnim zadacima “pripremača zimnice” u prekovremenim radnim satima. Posao uglavnom dosadan jer čega ima impresivnog, privlačnog i uzbudljivog u pečenju, ljuštenju i mlevenju xx kilograma paprike? Normalno, sve oko mene tiho i sablasno. Muž na iznenadnom službenom putu do završetka zimnice, deca u školi, neodložnim utakmicama, treninzima i šta-ja-sve-znam-čemu.
Danas popodne, da prekratim tu dosadnu rabotu, uključih TV (šta mi je to trebalo?). Kad tamo, milozvučni Vučić u “Stanju nacije” objašnjava lepo i kulturno svoje stavove razgoropađenoj Jeleni Trivan. Oslušnem reda radi, kol’ko da budem u toku, mada ne dižem pogled sa paprika. Rasprava se nastavlja u istom ritmu. On njoj fino, razložno i kulturno. Čak ima smisla i zdravog rezona to o čemu priča. Ona, nasuprot tome - drsko i nadmeno, pripomognuta stavom voditeljke. I tako jedno pola sata.
Odjednom skočim uzbuđena, izbezumljena, zaprepašćena. Neeee! Nije mi zagoreo ajvar, nisam ni usula pola kile soli umesto šećera, nisam čak ni oborila šerpu sa vrelim zejtinom. Nešto mnogo gore mi se desilo. Šmrccc!!!
Uhvatila sam sebe kako navijam za Vučića! Kako sam mogla ??? Ja, podla, nepouzdana, neodgovorna, izmanipulisana, neobaveštena, nepismena guska!!! Zar nisam od 91. bila njihova? Zar ih nisam zdušno zaokruživala na svom mogućim i nemogućim listama?! I sada tako da sebe izneverim? Dotle sebe da dovedem? ŠMMMRRRCCC! šmrc! Ma što mi ne izgore taj prokleti ajvar, kad sam samo mogla tako nešto da uradim! I to kome? Sebi! I šta ću sutra ja da izjavljujem : za koga sam ? Za lepog Tadića ili za lepog Vučića?
Pojma nemam!
Batalih papriku i odoh da se pogledam u ogledalo. Da se pred njim uštinem za obraz, da budem sigurna da nisam negde u glavnoj ulozi u „The Twilight Zone“.
Nisam! Proširih očne kapke, lupnuh se blago po obrazu! Ništa...
Mora da je to ipak od ove zimnice. U pravu su ovi muškarci što je izbegavaju.
Pročitajte dalje...
Ocenite ovaj post:
U poslednje vreme ZABRANE su u modi. Pokušaji zabrana, najave zabrana, zabrane zabrana... Zabraniti one što drugačije misle, one što se drugačije zovu, one koji se drugačije oblače, izgledaju, ljube... Zabraniti one što zabranjuju ovim prethodnim da rade to što rade i to kako rade...
Zabraniti zabranu da se zabranjenima zabranjuje zabranjeno!
Uh, pridružujem se opštem talasu zahteva za zabranama.
Tražim da se zabrani:
• upotreba reči „Z N A Č I“ u svim dozvoljenim i nedozvoljenim, smislenim i besmislenim rečenicama, naročito TV facama koje bi da nam prospu malo mudrosti!
• Upotreba fraze „LJUBIM TE“ svim ženskim osobama koje je koriste uz razno-razne molbe, zahteve i želje!
• Upotreba glagola „trebati“ jer ga niko više ne izgovara kako treba, a i kome dotični glagol više treba, kada smo svi prešli na „mora“ ?!
• tražim da se zabrani da pravimo sprdnju sa sopstvenim jezikom mešanjem (neko bi rekao miksovanjem) engleskih reči sa srpskim - bez pravila, reda i razloga, usled čega mi mnogi tekstovi deluju šizofreno pa moram da „guglam“ i da „transliram“ čitave „sentence“ ne bih li konačno „skapirala“ šta je pisac hteo da kaže.
Pročitajte dalje...
Ocenite ovaj post:
Otrcana rečenica koja se i danas može ponegde čuti kad zbunjenog tinejdžera priupitaš šta ga u životu zanima. Datira iz vremena socrealizma kada smo svi, kao jedan, morali da nosimo iste pionirske marame i kape, pevamo iste partizanske pesme, idemo na iste priredbe na kojima smo mlatarali rukama negde na sportskim terenima obučeni u šarene neprimerene kostime ili besomučno aplaudirali sa tribina tih istih sportskih terena. Svejedno! Decenije za nama utabale su mozgove generacija mladih ljudi koji su postali roditelji nekih drugih mladih ljudi sa, takodje, utabanim mozgovima. Zbog čega onda čudi kada u šetnji ulicom ugledamo klonove?
Primer br.1 Duga, po pravilu peglana kosa, kratka majica, uske farmerke, obavezna mala torbica sa dve polukružne drške da se lepo može nositi ispod ruke. Ako je leto, nezaobilazne su japanke (ove godine osetila se znatna nestašica te vrste obuće na Dalekom istoku), a ako je zima, onda polu-duboke čizme u koje se o b a v e z n o, kako god to znali i umeli, moraju ugurati farmerke. I to je uglavnom to. Ista šminka, nadograđeni nokti, isti mobilni telefoni koji zvrndaju uglavnom istim ili sličnim pesmicama.
Primer br. 2 Široka majica nepoznatog kroja, boje i veličine. Uglavnom preko farmerica ili karo pantalona dužine „tri-četvrt“. Pogled blago nezainteresovan, stav „brate, opušteno...“, osim kad se sretne isti takav primerak koji je gotivan, pa može pasti lupkanje po plećima, bubanje pesnicama, istezanje vratova ili šta već što se može smatrati prijateljskim pozdravom.
Daleko od tog da nam deca nisu lepa. Naprotiv! Sentenca „Beograđanke su najlepše“ svakako stoji, ali zašto su, brate, toliko slične jedna drugoj? Bulevari, kafići, srednjoškolska dvorišta, fakultetski holovi prepuni su cura koje sliče kao jaje jajetu. Ta pojava poprilično važi i za muški deo populacije.
(fotke preuzete sa ove adrese, a mozete ih napraviti i sami u svako doba dana, jer se u medjuvremenu ništa nije promenilo, mene mrzelo...)
Međutim, ono što mene iritira nije uniformnost u oblačenju (ko je rekao da nam trebaju školske kecelje?) već prava linija u mozgovima naše dece, pa ako hoćete i u našim jer smo i mi (ako se sećate) jednom bili u njihovim godinama. Prava linija koja već odavno „zabranjuje“ mučenje u vidu pronalaženja sopstvenih interesovanja, tema, stavova i ideja. Poreklo: osnovna škola. Evolutivni vrhunac: nereformisane studije. U međuvremenu, svaki srednjoškolac prođe kroz „ispiranje“ od strane škole, roditelja, prijatelja i ostalih „uticajnih“ likova o tome šta o n treba da bude i kako t r e b a da razmišlja.
Moj primer:
vreme - 4. razred gimnazije
mesto: kabinet srpskog jezika
tema: poezija Rabindranata Tagorea , zbirka pesama „Gradinar“
ličnosti: profesor srpskog i moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost
Profesor: „Miljana, šta si ti odabrala za danas da nam recituješ?“ pita me unapred spreman da sluša i sluša, jer zna da volim poeziju
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost:
„Jednu, i to najkraću, profesore“, izustim u jednom dahu i u istom dahu odrecitujem pesmicu sa sve naslovom
Profesor: „I? Šta to znači?“, zapanjen i vidno uznemiren ustaje sa stolice.
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost:
„To znači da mi se Tagore uopšte ne sviđa, ali da sam odradila domaći“, kažem ja buntovnički
Profesor: „Kako je moguće da ti se ne sviđa jedan ovakav pesnik, nobelovac? Mora da ga nisi u potpunosti razumela! Nisi bila dovoljno pažljiva pri iščitavanju ili nisi pazila na prošlom času kada smo ga obrađivali“ , ubeđuje me i pogledom traži saučesnike-istomišljenike u školskim klupama.
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost:
„Verovatno je Tagore izuzetan pesnik kad je dobio Nobelovu nagradu, ali meni se ne sviđaju njegove pesme, daleke su mi i ne dotiču me!“ pokušavam bezuspešno da objasnim, pomažući se pritom i rukama.
Profesor (rezignirano) :
„Sedi!, Trojka!“
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost (sebi u bradu):
„Ne volim Tagorea, volim Miljkovića, ne volim Lorku, volim Popu! Ako je potrebno, spremna sam da dobijem i keca, ali neće meni niko da sipa šta treba da volim, a šta ne!“
Šta je bilo posle? Eto mene na istom posle dve decenije, još uvek ne volim Tagorea, ali poštujem ako ga drugi vole, čitaju, citiraji, šta već. Kad svi nose uske farmerke, ja nosim zvoncare, kad je u modi platforma, furam ravno, i nisam neki hejter, no se pogledam u ogledalo i pitam sebe: „Hej, šta se tebi sviđa za odenuti, pojesti, pročitati, sresti?“ Kad odgovorim, onda guram tamo.
A vi?
Elem, stalno pratim Mahlat, nosi u sebi Kišona, Ćopića i Lolu Đukića, sve u jednom. Divim se njenom vrcavom jeziku i pronicljivom oku, al’ znam da nisam k’o ona.
Samo joj se svaki put vratim da me inspiriše da budem drugačija.
Već više od deset godina prijateljima koji su po profesiji inženjeri poljoprivrede postavljam isto pitanje i isto toliko dugo ono ostaje bez odgovora - Zašto se u zemlji Srbiji dozvoljava promet opasnim i otrovnim materijama kao što su pesticidi i druga zaštitna hemijska sredstva, umesto da se organizuje kontrolisana primena zaštitnih mera od strane javnih i drugih institucija kao što su Zavodi za poljoprivredu, Instituti za zaštitu bilja i slično?
Ovo pitanje vezano je za duboku sumnju koju imam prema pravilnoj upotrebi tih sredstava. Država se potrudila da propiše ko sme da radi distribuciju i maloprodaju takvih materija. Poznato je da u poljoprivrednim apotekama moraju raditi visokoškolci sa diplomama odseka za zaštitu bilja. Ali država nije propisala niti to može - ko sme da dođe u tu istu poljoprivrednu apoteku, kupi par kilograma otrova u vidu neke „zaštite“ , to saspe u svoju baštu, voćnjak, njivu ili livadu, a zatim plodove svoga „rada“ ponudi na nekoj od zelenih pijaca širom Srbije.
Nažalost imala sam prilike da sretnem ljude koji dođu da kupe preparat za zaštitu svojih useva, dobiju stručno objašnjenje i uputstvo na papiru, ali bivalo mi je jasno mnogo puta, kao dan, da iz raznoraznih razloga ta uputsva neće biti ispoštovana, naprotiv!
Razlozi su brojni i različiti. Počev od toga da naš čovek misli da je pametniji i iskusniji od tamo nekih žutokljunaca u apoteci koji mu prosipaju mudrost, preko čudne, ali sveprisutne, logike da količine treba duplicirati ili triplicirati „za svaki slučaj“, do slučajeva opše nebrige, neshvatanja i nemara koji postoje usled neobaveštenosti, neznanja i nespremnosti na učenje.
Posledice ove čudne „kohabitacije“ rasprostranjenosti opasnih hemikalija na tržištu, njihove ne uvek odgovarajuće primene i nepostojanja mehanizama za kontrolu količina otrova u hrani koju jedemo dovodile su, dovode i još dugo će dovoditi do pogubnih rezultata.
Ono što mene boli, frustrira, baca u očaj ili kako god želite je naša sveopšta bespomoćnost da nešto uradimo po tom pitanju. Niti možemo da prestanemo da jedemo voće i povrće sa naših pijaca, niti postoji način da razlikujemo zdravu i pravilno tretiranu jabuku od one otrovne, kad nam se sa pijačnih tezgi i jedna i druga umilno smeše. Niti ima naznaka da će neko u ovoj državi doneti bar dve ključne odluke:
1. Da se zabrani slobodan promet hemijskih zaštitnim sredstvima i da se zaštita naših useva, voća i povrća potpuno poveri institucijama koje bi bile akreditovane za tu svrhu.
2. Da se uvede stalna, sveobuhvatna i rigorozna kontrola hrane koja se proizvodi ili uvozi i plasira na našem tržišu.
Onda bismo, posle toga, mogli da ponovimo istraživanja o rasprostranjenosti kancera u nas, o broju obolelih od alergijskih, kožnih ili bolesti respiratornih organa.
Onda bismo mogli da sebi postavimo i drugačije pitanje osim onog da li nas i koliko ubijaju „tranzicija“, „osiromašeni uranijum“, „ozonske rupe“ i sl. - koliko , u stvari, sami sebe trujemo i ubijamo međusobno svojim nemarom, nebrigom i neodgovornošću za svoje, tuđe i zdravlje svojih potomaka.
Onda bi neko odgovoran mogao i da lako sračuna koliki je trošak uvođenja reda i zakonitosti u oblast nesmetane prodaje otrova, a koliki dobitak u broju sačuvanih života i sačuvanog zdravlja i sreće naše dece.
Da je ovo sveprisutna tema koja nažalost nikako da dobije na težini iako je svojim pogubnim posledicama zahteva, kažu i sledeći linkovi.
Da li treba da one sa slabijim zdravljem, slabijim srcem upozorim da su linkovi koji slede užasno uznemirujući i opasni po njihovo zdravlje, prosudite sami...
Napomena: pre dve večeri, na molbu svog muža, otišla sam u piljaru i pazarila 2 kg lepog, zdravog crnog grožđa. Kako i ne bi, kad mu je sada sezona. Kada sam se vratila kući i stavila u đerđef da ga operem, imala sam šta da vidim. Sa lepih krupnih grozdova slivala se plava boja hemijskog preparata. „Nemoj da jedeš“, doviknula sam mužu, koji je ipak brzo i nesmotreno, već bio progutao nekoliko zrna.
Moje pitanje za sve vas: „Koliko ste takvih zrna vi dosad pojeli, koliko su, možda, pojela i vaša deca?“
Ako mogu da biram kako da utrošim ono malo vremena između posla, kuće i tekućih obaveza, onda biram da gledam TV kanale o životinjama ili putopise. Onda kada „zaglavim“ na odmoru ili bolovanju kao ove nedelje, prikovana za krevet, dok svi ostali nekud žure, onda biram knjige.
Zapravo, pustim da one biraju mene. Ne znam kako, ali neke vredne i važne knjige su uspevale da me pronađu na vreme i jako sam im zahvalna zbog toga. Još jedna stvar: za mene pisac knjige uvek postaje njen deo i gotovo da ne odvajam njegov „eksterni“ život van nje. Kao da se rodio, živeo i nestao kad je nastupio njen kraj. Ako je isti pisac pisao i neku drugu knjigu i ako bih je kojim slučajem pročitala, to za mene ne bi bio isti pisac i ista osoba.
Možda niste nikada čuli, ali pisca svakako znate - Radivoje Lola Djukić. Šta? Niste verovali da je bio i pisac. Pa bila sam iznenađena i ja. Jer bio je pre svega scenarista i reditelj. Samo da vas podsetim kultnih serija iz druge polovine prošloga veka kada su se na ovim prostorima negovali zdrav humor i smeh: „Servisna stanica“, „Sačulatac“, „Ću-ćeš-će“, „Muzej voštanih figura“. Nažalost, mlađe generacije ne znaju, a možda i neće imati prilike da se upoznaju sa ovim TV serijama. Ali ako naletite na gorepomenutu knjigu, shvatićete da je Lola bio jedinstven, a njegov glavni lik Vukman se odomaćio u anegdotama moje dece i prijatelja. Da čudo bude veće, postoji Vukman i u stvarnosti...
Verujem da gotovo nema čoveka sklonog SF žanru, a da nije pročitao i pogledao sve što se može naći o slavnom Molderu i njegovoj koleginici Skali. Dosijei X uzbuđivali su gledalište širom planete čitavo desetleće. „Molderu, vrati se, mi ti verujemo!“ uzvikivalo se, ispisivalo, kopiralo i slalo Internetom, medijima pisanim i elektronskim. Svi su znali o čudesnim, neobjašnjivim dogadjajima koji su ostajali nerešeni u šumama Viskonsina, pustinjama Teksasa, Novog Meksika ili jezerima Minesote.
I da nije Ratka Dmitrovića, verovala bih da samo Ameri imaju Moldera, da se samo njima dešavaju neobjašnjiva čudesa i da je osećaj mistike, veo tajanstvenosti i nedokučivosti ostao sa one strane Velike bare. Medjutim, nije tako. Beležnica profesora Miškovića, izdavač Legenda, ali 2005. – najbolja domaća Dosije X knjiga.
Možda je trenutak da pomenem i „izgubljenog“ srpskog pisca s početka XX veka, Milutina Uskokovića. Da li vam zvuči poznato? Meni jeste samo na osnovu imena srednje škole iz jednog drugog romana - Lajanje na zvezde. Ali sve do trenutka dok me nije pronašao njegov roman Čedomir Ilić o beogradskom životu od pre sto godina. Vredi pročitati i uporediti sa današnjicom kojoj ćete se najbolje približiti ako vas nekako „nagazi“ roman Marka Vidojkovića , Sve crvenkape su iste.
Nije čudo što ga klinci vole, tako je brutalno, faktografski realan...
Šta još volim da čitam?
Pa, od kada VBZ prilično uspešno pokušava da izdavački objedini EX-YU prostore bilo mi je jako drago da sam došla do par zanimljivih naslova.
Najpre me „pronašao“ Geto (mada je izdavač Samizdat B92, a ne VBZ). Neko bi rekao da je to SF roman, ali ja svakako ne bih insistirala na tom žanru. Geto je roman o usamljenosti i bespomoćnosti poratnih generacija na tlu Bosne. Ratni - u kome rata nema, sa žrtvama - koje i nisu prave ratne jer - rat je prošao. Roman kome biste mogli dati nekoliko različitih krajeva i svi bi vodili istome. Na koncu konca – pisac, Veselin Gatalo.
A da li se rat može opisati crno-humornim perom? Kakav crni humor u ratu? Pitaćete. Šta uopšte može da postoji od humora u takvoj grozoti? Da li su rat neprekidno ubijanje, potoci krvi ili niz sekvenci običnog života u kome jedeš, spavaš, prozevaš se i radiš sve ono što bi radio i da nije rata? Neka vam odgovor da Boris Dežulović i njegov roman Jebo sad hiljadu dinara. I da se razumemo, kao što smo se lepo razumeli gospodin pisac i ja: najjači razlozi su uvek oni najbanalniji! I obrnuto.
Još uvek na području Hrvatske, u Lici. Kino lika - kratka, ali ubitačna zbirka priča o životu Ličana. Damir Karakaš – pisac koga nećete naći na policama naših knjižara, ali se knjiga može pokadkad naći u ponudama na Internetu (ja je kupila na Limundo.com) . Ako želite, možete pogledati i film rađen po motivima knjige, ali je on svakako ne može zameniti.
Dalje bih da pomenem Aleksandra Hemona i njegov Projekat Lazarus, koji svojom nostalgičnom mistikom prevaljuje 10K milja od Čikaga do moga srca.
Tu se negde našlo mesta i za drugačiji pogled na taj isti kontinent i tu istu „obećanu zemlju“. Ako volite da vidite i „drugu stranu medalje“ i da čujete i „suprotnu stranu“ nađite vreme za Majkla Mura (jeste, to beše onaj američki reditelj – oskarovac) i njegovu knjigu - Brate, gde je moja zemlja?
Od evropskih autora, u poslednje vreme mi se jako dopao Karlos Ruis Safon. Ako pročitate njegovu Senku vetra upoznaćete Barselonu kao da ste i vi živeli u njoj. Meni je posle toga bio dovoljan Google Earth pa da budem spremna da šetam Ramblom vezanih očiju.
Još kad bi vam do ruku dospeo primerak Antoni Gaudi u izdanju Taschen-a, Barselonu biste zavoleli na neviđeno.
Zatim, jedan od evropskih autora, Berhnard Šlink, koji je doživeo munjevit uspeh na tlu Amerike što se može smatrati retkošću i čiji je roman Čitač brzo stigao na filmsko platno.
Od pisaca sa one strane naše planete, pronašli su me i zauvek osvojili Haruki Murakami koji mi je pokazao ono što sam samo naslućivala: Srbi ili Japanci, svejedno , život nam donosi uvek iste probleme sa kojima se nosimo na iste ili slične načine, bez obzira koliko su nam kulture različite i kolika nas prostranstva dele. Ako biste da saznate nešto o dalekom Japanu danas, čekaju vas Norveška šuma i Haruki Murakami (mislim da je samo pitanje trenutka kada će dobiti Nobelovu nagradu).
Sa američkog multikulturalnog tla, pravo na moje srce pala je i zauvek se uselila Koliba, čudesna priča Vilijema Pola Janga. Štivo koje nam može dati snage da nastavimo kada budemo verovali da se nikuda više dalje ne može.
S druge strane, uzbudljiva, potresna, zabrinjavajuća i nadasve uznemirujuća priča Gospodari gena, nedavno preminulog lekara i pisca Majkla Krejtona .
Za kraj ovog kratkog osvrta o tome koje me knjige trenutno okružuju, evo jednog naslova za kojim sa ja dugo tragala i jedva ga našla, ali me interesantna kombinacija autobiografskih tekstova i fotografija iz nekih intimnih ili poluzvaničnih zbirki oduševila. U pitanju je Olivera Katarina i njena autobiografija Aristokratsko stopalo.
Šta sam pročitala JEDVA: ruske pisce novije generacije, Viktora Peljevina i Borisa Akunjina. Izgleda da nemam smisla za rusku modernu, ako oni jesu njeni predstavnici. Šlem uzasa me je uzasnuo dosadnošću i nepostojanjem priče, a Turski gambit je imao ukus slanog, slatkog, kiselog i gorkog istovremeno. Krimi priča na tlu Bugarske, u vreme Otomanskog carstva sa devojkom prerušenom u muškarca. Ne, nemam baš sluha za to, nažalost. JEDVA sam pročitala i popularnog francuskog pisca Mišela Uelbeka i njegov roman Elementarne čestice. Kakvo mučenje, kakav gubitak vremena... Šta još nisam pročitala, mada se svojski trudim - roman Nevidljivi Aleksandra Gatalice, pikarski roman u pismima. Jednog lepog dana stići ću i do poslednjeg pisma...
Da li ste ikada poželeli da poput Robinzona „zaglavite“ bar na kratko na nekom pustom ostrvu, daleko od svih i svega? Ako jeste, red je da Vas obavestimo da tako što više ne postoji i nije moguće! Ako i umaknete „čarima“ civilizacije u klasičnom smislu, ipak će Vas naći GSM, GPS, satelit ili koje drugo čudo tehnike. Ako odlučite da se sakrijete i na samo dno okeana ili se popnete čak na K2, znajte da će Vam u trag ući Google Earth. U poslednje vreme ima nagoveštaja da ni Mesec više nije usamljeno mesto...
Tako i odmor posle dugog i napornog radnog perioda umesto da bude idilično udaljavanje od svakodnevice sve se češće pretvara u „nastavak posla smanjenom brzinom“. Najbliža potvrda toj tvrdnji je moj muž koji godinama odmore provodi tako što je dobar deo dana u kontaktu sa svojim kolegama iz firme ili klijentima.
Moj dragi prijatelj, inače IT menadžer iz Toronta, svake godine na odmor nosi računar i neretko mu se desi da dobar deo dana provede u hotelskoj sobi umesto na plažama Akapulka, Kankuna ili Kube.
Moj „penzionisani“ laptop otišao je u zasluženu mirovinu posle četiri letovanja i jednog zimovanja. Ovaj novi preti da obori njegov rekord...Da je postignuta značajna prećutna saglasnost u pogledu prioriteta aktivnosti na godišnjem odmoru kaže i sledeća fotka...
Moj fotoaparat uhvatio je samo deo predivnog kafića na vodi. Od desetak stolova pod suncobranima, bar njih šest-sedam ih je bilo zauzeto ljudima koji su ubrzano tipkali po tastaturama laptopova. Okinula sam mahinalno, jednom, drugi, treći put... Odmah sam pomislila na onaj magični PhotoShop-ov alat koji od niza sukcesivnih slika pravi panoramski prikaz automatski ih povezujući. Ali avaj! Na mom laptopu nije bilo PhotoShop-a, a kakvog li bedaka, instalaciju nisam ponela na odmor!!!
Tako ste, samo zbog skučenosti moga HDD (moraću da uradim nešto po tom pitanju), ostali uskraćeni za potpuni utisak, ali i ova fotka dovoljno dobro potvrđuje ono što verovatno podsvesno znamo samo još uvek nismo spremni da priznamo – računari, a posebno Net, ubrzano i halapljivo gutaju naše živote...
Pogledate se u ogledalu i zaključite da Vam je Bog neštedimice darovao lepotu. Napravite „book“ i pojurite na „casting“ ka prvoj agenciji koja regrutuje top-modele. Onda sledi priča sa srećnim krajem.
ili
Ne pogledate se u ogledalu. Naprotiv, stalno gledate u knjigu, kompjuter, časopise i TV. Zanima Vas sve i o svemu možete da pričate - od astronomije do gastronomije, od starih Grka do globalnog zagrevanja i efekata staklene bašte. U tom slučaju, obučete se sbrda-sdola, obujete se navrat-nanos i pojurite u „Kviskoteku“ , „Slagalicu“ , „Milionera“ ili bilo koji drugi kviz gde se može proveriti Vaše znanje. Kada prođete i deveti krug pakla i pobedite sve protivnike, onda sledi priča sa srećnim krajem.
No, pitam se da li je baš tako?
Nesporno je da je jedna polovina populacije fascinirana lepotom i formom, druga polovina umom i sadržinom. Kojoj god polovini da pripadamo dešava se isto - svakodnevno i sebe i druge podrvgavamo malim i velikim mentalnim testovima:
a) danas sam najlepša u krugu od 50 km.
b) danas sam lepša od koleginice
c) danas sam u PMS-u i to se vidi na mom licu.
ili
a) Lastovo je selo u Sremu
b) Lastovo je jezero u Makedoniji
c) Lastovo je ostrvo u Jadranu.
Prođete, na primer, uspešno desetak pitanja testa na FB-u i on Vam izbaci rezultat „Bravo, Vi ste genije“. Nakon toga Vi zaista verujete da ste „mali Ajnštajn“. Pa, uostalom, zar rezultat kviza nije to potvrdio?
Ili... Otvorite u nekom „ženskom“ časopisu test: „Koliko sam privlačna?“ i osvojite MAKSIMALNIH 100 bodova na osnovu čega zaključite da ste vrlo senzualni i interesantni suprotnom polu.
Kakvi god da su kvizovi- mali malecki, veliki, značajni,državni, međudržavni... oni su tu da stvore lažnu i VRLO POVRŠNU sliku o nama. Niti smo genijalni na osnovu 10 odgovora, niti smo bogovi lepote na osnovu testa u nedeljnom zabavnom časopisu. Pa ipak, ljudi su skloni da duboko poveruju u rezultate takvih testiranja.
Zašto je to tako teško je odgovoriti...
Jedini test na koji niko ne odgovara, a morao bi samome sebi bar par puta godišnje ima jednostavna i životno važna pitanja:
a) Kada sam se poslednji put od srca nasmejao?
b) Kada sam voljenu osobu iznenadio cvetom i(ili) joj pomogao u tekućim poslovima?
c) Kada sam odvojio 30 min. da pričam sa svojim detetom o nečemu što ga zanima, a da nije uključen TV i da nije prisutno petoro ljudi sa kojima svakodnevno popunjavam sportske tikete i pratim utakmice?
d) Da li znam u koliko se sati izjutra vraćaju moja deca sa splavova?
e) Da li znam u kom su razredu i koje škole pohađaju moja deca?
f) Da li moja žena ima farbanu ili prirodnu boju kose?
g) Kada smo poslednji put, moja porodica i ja sedeli zajedno za stolom, ručali i neobavezno međusobno čavrljali...
Iznenadili biste se poraznim skorom ovog ili sličnih testova. Valjda od silnog rešavanja onih gore navedenih, ove nikako da savladamo...A onda na kraju dođu dva najporaznija:
a) ko sam, dođavola, ja?
b) ko su, dođavola, ovi stranci oko mene?
na koja tek nećemo imati odogovore i zbog kojih možemo, komotno, da se „ubrišemo“ rezultatima gorepomenutih.
Moj stav - hajde da se svakodnevno testiramo PRAVIM TESTOVIMA, dok ne bude kasno...
Pročitajte dalje...
Ocenite ovaj post:
gde se moglo pročitati, a ko prati TV mogao je i više puta čuti, da je posebno značajno biti trudnica u Beogradu. Stoga će se ista nagraditi, mimo zakona, sa dodatnih 35% od naknade koju prima za vreme porodiljskog bolovanja.
Čega tu ima spornog, kad je još drug Stari rekao da zakon nije plot, čak iako smo pijani?
Sporna je, zapravo, otvorena regionalna diskriminacija koja ionako neravnopravan položaj porodilja van Beograda i beogradskih porodilja dovodi do ivica racionalnog.
Ali, problem trudnica i njihovih novčanih poteškoća sasvim je minoran kada je u pitanju sistem lečenja ili bolje reći terapija usporavanja toka bolesti kakva je MS – multipla skleroza, obzirom da joj leka do danas nema.
MS je nešto o čemu se ne priča. Bar ne onoliko koliko o ptičjem, mačjem, svinjskom ili kakvom god gripu. Manje nego o „ludim kravama“ , čak manje nego o PMSu, migreni ili polenskoj prehladi.
MS-a se prisete poneka glasila na svetski dan borbe protiv ove bolesti 07.maj. To je obično prilika da se ponove šture brojke koje nikome ne izazovu nikakvu emociju, jedino popune novinski stubac pa onda vest zvuči stručno ili ukradu od minutaže u tv prilogu koji protrči pred kraj neke informativne emisije.
Ali u pozadini te kratke i vrlo često površne informacije leže (vrlo često bukvalno) 2.5 miliona unesrećenih u svetu kojima nema leka. Zajedno sa najmanje 5-7 miliona članova njihovih porodica koji su nemoćni da im pomognu. U okvirima naše Srbije ta brojka se kreće oko 5000 bolesnika.
Ako tome dodate da ova kobna bolest u najvećem procentu napada mlade ljude u dobi oko 3. decenije, kada su u punoj snazi da rade, stvaraju i formiraju porodice, onda se tek samo da naslutiti njena paklena razornost .
Ako se zna da godišnja doza leka interferon košta oko 12000 eura, onda je jasno da oboleli NEMAJU NOVACA DA SE LEČE.
Država svake godine nabavi 350 doza za lečenje oko 5000 obolelih.
Pitam se ko je taj i po kom principu odlučuje ko može, a ko ne može biti lečen. Ko će dobiti nadu, a ko biti prepušten sebi da se sasuši kao biljka. Koliko god da su stručni, kompetentni, objektivni i realni rezultati tog dodeljivanja kvota koje znače samo jedno život ili smrt, da li se može mirno spavati posle podvlačenja crte 350? Da li se može i kako 351-om na listi objasniti zašto je njegov život manje dragocen od prethodnih 350. I kome? Državi, narodu, školi, sportskom klubu, muzičkoj školi?
Naročito me je potresla sledeća vest objavljena (kakva slučajnost) na Maj sedmi. Gordani Nikolić (27 god.) konstatovan je MS, ali je ona hrabra, uporna mlada osoba, rešena da se bori. I to me jako zadivilo. Ima i tu sreću, ako se uopšte sada to može tako reći, da radi i da poslodavac ima razumevanja. Citiraću:
„Dobila je, kaže, moralnu podršku, a poslodavac se čak ponudio da joj plaća terapiju, koja godišnje košta 12.000 eura. Zahvalila se, jer joj ta pomoć ne treba. Nalazi se na listi Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i terapiju dobija zahvaljujući godišnjem fondu koji se izdvaja za obolele od multiple skleroze.“
Da je Gordana Nikolić prihvatila nesebičnu pomoć poslodavca, 12000 eura bi pomoglo 351. obolelom koji je ostao ispod crte. Zato ovaj članak koji je trebalo da bude afirmativan, na mene deluje poražavajuće. Kako deluje na roditelje obolelih koji nemaju tu sreću da se domaće zdravstvo brine za njih ne mogu ni da zamislim.
A koliko smo svi saosećajni, svesrdni i humani svedoči i broj komentara na ovaj članak u Blicu. Ima ih (0).
A i što bi komentarisali i razmišljali o tako nečem ako ima važnijih stvari poput
Italijanska izdavačka kuća DeAgostini već 50 godina populariše nauku kroz PARTWORKS projekte približavajući je najširem sloju čitalaca. Da se i Srbija našla u grupi od četrdesetak zemalja koji pružaju podršku ovakvim projektima može se lako utvrditi na našim kioscima štampe.
Prvi brojevi novog PW projekta „100 ličnosti - ljudi koji su promenili svet“ doneli su nam priče o Ajnštajnu i Galileju. Sudeći po šturim najavama biće tu naučnika, umetnika, ali i političara, a možda i sportista. Problem je jedan ali ogorman: kako se pravi selekcija za ulazak u čarobnih 100? Da li to znači da je ona(j) 101. na listi dao manji doprinos čovečanstvu od 100 prvoplasiranih? Da li to znači da su svi narodi u svim periodima imali isti benefit od rada i učinaka tih ličnosti ili su, pak, njihovi uticaji bili lokalnijeg karaktera? Šta je to i da li uopšte postoji nešto čime se može izmeriti da li je veći uticaj na čovečanstvo imao jedan Balzak ili jedan Nils Bor? Svakako da nećemo odgovarati na ovako bespredmetna pitanja. Hoću da vam ispričam kakvog je to uticaja imalo na „mikrozajednicu“ u kojoj ja živim.
Elem, moj sin i njegov deda, matematičar u penziji, poznat široj familiji kao Gaus zdušno su ustvrili da se na DeAgostinijevoj listi neizostavno mora naći upravo Karl Fridrih Gaus, čudo od deteta i matematički genije.
Ja, u manjini, pa stoga i saterana u ćošak sobe u kojoj se odvijala rasprava uporno sam objašnjavala da svet nije isti pre i posle Gaudija i da vreme možemo i tako računati: pre Gaudija i posle njega.
Baka se tek na kraju uključila u glasanje povećavši tenziju i opštu pometnju u našim glavama dajući svoj glas Mahatmi Gandiju, na šta je dobila upitno-prekoran komentar-pitanje od najmlađeg unuka „Ko ti je pa sad taj?“
Svakako se nismo složili i svako je imao neke razloge za i protiv. Od diskusije sam odustala prva upravo ja jer sam otrčala da „pročačakam“ po svom eksternom hardu gde sam iskopala tekst koji sam napisala pre par godina i koji i dan-danas može da oslika ono što ja mislim o svemu ovome. Pošto nije objavljen kada je trebalo, evo ga u celosti sada i ovde.
„A ti, sunce, oko sveta, svetiljko ove vasione, ti koja dopuštaš smenjivanje tmine, kada se vratiš i opet dovedeš svetlost, uvek nanovo donesi ovoj zemlji srećnije dane, mesece i vekove... I neka svemoćni otac, Bog, bogova u čijoj je vlasti svaka sreća i svaka sudbina, usliši i potvrdi moje želje, kao i želje svih vas, o presvetli slušaoci...“, odjekuju kroz vekove reči Đordana Bruna izgovorene u Vitembergu 1588. leta Gospodnjega. Odzvanjaju u srcima svih onih koji su razumeli njegovu žrtvu. Lomača na kojoj je goreo osvetljavala je tamu u kojoj se našla nauka kroz vekove, patnju i ratove ljudskoga roda do današnjih dana. Ali nijedna žrtva na oltaru spoznaje ne može biti uzaludna. Istorija, ta učiteljica života, bdi nad nama ne dopuštajući ni jednoga trena da zaboravimo ko smo i kakav treba da bude naš put. A puta ne bi ni bilo da „vodič“ – kompas nije pronađen u Kini daleke 1126. Puta ne bi ni bilo da nije pronađen točak, parna mašina, trofazni motor. Čovek se vinuo u plava nebesa zahvaljujući braći Mongolfje koji su podigli prvi balon 1783. O, kako je to bilo davno, a kako blizu u odnosu na milenijume koji su proticali na kugli zemaljskoj bez ljudske ruke i čudesnog ljudskog uma. I te neverovatne osobine znatiželje i upornosti dovele su do lavine pregnuća u svakoj oblasti ljudskog življenja. Kao kad se bujica nezadrživo sjuri niz planinu, tako i ljudska misao juri, prepliće se i krči sebi put. Jedan je balon „stvorio“ jedrilicu samo 8 godina kasnije, jedna je jedrilica iznedrila dirižabl, a ptica čeličnih krila zaparala je nebo 1903. Bio je to istorijski let braće Rajt. Samo četvrt veka kasnije čovek-ptica po imenu Lindberg preleteo je Atlantik. Tako su, gledajući u zvezde, iste one kojima je bio opčinjen Đordano Bruno, ljudi sezali put nebeskih prostranstava. „Merkjuri“, „Vostok“, „Džemini“, „Sojuz“ nisu samo obična imena vasionskih brodova. To su napori čitave civilizacije da se osvoji neosvojeno, da se istraži neistraženo, da se dokuči nedokučivo. I u svakoj oblasti ljudskog delanja mogu se naći takvi grandiozni projekti. Tragajući za sitnijim od najsitnijih delića materije čovek je našao odgovore i na pitanja o najimpozantnijim, nezamislivo dalekim svetovima. Tako postajemo svesni nepobitne činjenice da ništa ne može postojati izolovano , da su veze među naizgled dalekim pojavama postojane i da svaki i najmanji napredak u jednom deliću nauke stvara domino efekat u svim ostalim oblastima ljudskog življenja.
Zato sam uverena da ako jednog dana pronađemo novu neistraženu vrstu insekta baš to može biti od neprocenjive važnosti za teoriju struna, kao što dokaz jedne teoreme može dovesti do revolucije u hemiji, medicini ili astronomiji. Stoga, ne možemo sada, a mislim ni ikada sa sigurnošću egzaktne nauke reći ko je i kako dao najveći doprinos na polju nauke, koga slaviti kao prvog sina civilizacije, prvog među jednakim gorostasima.
Možemo se jedino nadati, možemo se posvetiti neiscrpnim žarom celoživotnom lutanju, traženju, mukotrpnom odricanju, uzdizanju, padanju, borbi i ljubavi prema onome što trenutak spoznaje, trenutak magičnog otkrića može podariti malom biću koje tako kratko bitiše na ovom svetu, a tako mnogo može snagom svoga uma.
Da se ništa ne dešava slučajno, da su naizgled nepovezani događaji nevidljivim nitima upleteni, da nas sreću i ostavljaju tačno u određenom času, ni sekund pre ni sekund kasnije, ljudi nepoznati, ljudi bliski, dragi, da se odnekud pojavljuju i netragom iščezavaju predeli, slike, zvuci, predmeti. I kada nam se bude činilo da iskušenja bolna prevazići ne možemo, setimo se da se SVE DEŠAVA SA RAZLOGOM!
Bio je 2. septembar, vedar sunčan dan, praznična atmosfera početka nove školske godine gotovo se mogla opipati. Toplim letnjim vazduhom nad malenim gradom podno Pržara već se širio miris pečenih crvenih paprika što će završiti u nebrojenim teglama ajvara ili u nekom od milion tristapedestsetamhiljadašeststotinadevedetosam različitih recepata za jedno te isto: barenu, prškanu ili cepkanu crvenu papriku nabijenu u neki vid ambalaže. Pa ko šta voli.
Standardna ekipa na poslu toga jutra bila je dobrog raspoloženja. Jedino snuždeno lice našeg, inače uvek nasmejanog i duhovitog kolege, govorilo nam je da nešto debelo nije bilo u redu.
„Ma šta je s tobom čoveče, od sabajle? Mnogo si nam nešto smrknut!“
Pokušavali smo da mu izmamimo problem, ne bi li mu bilo bar malo lakše, a ko zna, možda mu i možemo pomoći.
„Ma, ništa. Ona moja dva bilmeza juče, prvog dana školske godine nabili oboje kečeve. Ej, prvog dana!“ nervirao se kolega vidno uzbuđen.
„Dva bilmeza“ su bili njegovo dvoje dece. Sin i kći među kojima je razlika u godinama manja od jedne ali su pohađali različite razrede. Dečak je tada bio upravo pošao u šesti, a devojčica u peti razred. Bili su dobra i lepo vaspitana deca. Utoliko nam je bilo čudnije da su oboje imali peh prvog školskog dana u godini.
„Pa šta je bilo?“
Sada već jako zainteresovani, batalismo tastature (tada miševa nije ni bilo !!!) i kompjuterske monitore na kojima su treperela slova zelene ili „amber“ boje.
„Ma to se kod njih oduvek znalo. Sin je odličan matematičar. Kad nešto treba ćerki, pokaže joj, objasni i pomogne u zadacima. Jer ko će mene čekati kad sam po ceo dan na poslu. Je l da?“
Mi svi klimnusmo glavama sa potpunim razumevanjem problema.
„Nasuprot tome, ćerki oduvek dobro ide srpski i ostali jezici, pa mu pomaže u domaćim zadacima koji mu zadaju glavobolje i predstavljaju pravu traumu. Propituje ga pesmice koje uči napamet i piše mu zadatke na teme poput - Slatko sam se nasmejao, Jesen u mome gradu, Ličnost kojoj se divim i slično.“
„I sve bi bilo u redu, da juče, ko za baksuz, on nije na času spskog jezika dobio temu – Kako sam proveo letnji raspust. Moj „pametni“ sin ispod naslova napisao LEPO i stavio tačku. Zatim je zujao do kraja časa. E, da mi je samo znati šta je radio tih četrdeset preostalih minuta?“
Žestio se još uvek naš kolega.
„Dobro, a šta je bilo sa ćerkom?“ bili smo i dalje znatiželjni mi.
„Eh, ona je, pak, dobila blic kontrolni iz matematike. Verovatno je nova nastavnica želela da proveri sa kakvim znanjem dolaze deca iz nižih razreda. Zadala im 4 laka zadatka, a prvi od njih je glasio: Sabrati prvih 100 brojeva. I moja ti ćerka uzela da sabira 1+2+3+ … i tako do kraja časa. Kakav Gaus, kakave formule. Ko da nikad čula nije. Naravno, taj nije tačno izračunala, a ostale zadatke nije ni stigla da uradi.“
„Eto otkud dva keca i otkud sam ljut. Ljut sam što se ne trude i ne misle glavom. A kečevi? Pa imao sam ih i ja.“
Mi ostali se zamislismo duboko, ali odgovora ne nadjosmo. Šta nam je preostalo? Pa da radimo ono isto što i dotad. Okrenusmo se ka računarima i dohvatismo se tastatura.
E, sad, pitate se vi, šta je poenta ove priče?
To da su nam deca u školi neinventivna, inertna i nezainteresovana. Pre dvadeset godina kao i danas.
Ovih dana puno se opet priča o PISA testu na kome stalno i ubedljivo beležimo jako loše rezultate.
Ne mogu se oteti utisku da bi naše Ministarstvo prosvete bilo najsretnije kad bi nekako, kakvom magijom, šta li, znalo šta je predmet narednih testova pa da baš za takva pitanja utrenira svoje profesore i nastavnike, a ovi to saspu svojim učenicima u glave do tog famoznog testiranja.
Onda bi, po uspešno završenom testu, mogli svi da se smešimo ispred kamera i tvrdimo sa „argumentima“ da imamo jedan od najboljih školskih sistema u svetu i kao dokaze za to nudimo otrcanu priču da „naši ljudi kada odu na Zapad beleže najbolje, vanserijske rezultate zahvaljujući znanjima koje su poneli iz srednjoškolskih srpskih klupa“.
Šta reći na kraju osim da je moj kolega sagledao suštinu problema u obrazovanju i razvoju svoje dece. Uz njihov zajednički trud, ćerkica je danas cenjeni građevinski inženjer negde na gradilištima Moskve, a sin je zapaženi novinar.
Ne mogu odoleti da ovih šest minuta produžim u (n*6) gde n-> oo . Wmv fajl imam i na Pocket PC-ju. Da li će mi dosaditi? Nisam sigurna. Da li ću ga zameniti nečim drugim?
Svakako, ako Maja Solar smisli još nešto tako nesvakidašnje i vredno - izvan vremena svoga trajanja.
Moj prijatelj – zanimljiv, duhovit, šarmantan, obrazovan i dopadljiv lik. Mnogo vremena u životu utrošio je gradeći svoju poslovnu karijeru, putujući po svetu i zabavljajući se sa prijateljima. Dok se okrenuo, peta decenija zakucala mu je na vrata. Još uvek je u dobroj formi i vedra duha. Koji je njegov problem onda? Pitaćete. Cure sa kojima izlazi imaju isto onoliko godina koliko je on imao kada one nisu ni bile rodjene. „Malo“ im se razlikuju interesovanja. Šta je bilo sa onim „ozbiljnijim“, a slobodnim? Pitaćete ponovo vi. Nema ih. Jednostavno ih nema.
Jednoga dana poslah mu SMS.
„Ćao, hajde da se nađemo u Cafe-cafe-u večeras, ako imaš vremena.
Biću u zanimljivom društvu.“ Pri tome sam mislila na koleginicu koja je pre nekoliko godina došla posle studija i zaposlila se u jednoj srednjoj školi. Lepa, zanimljiva i pametna.
Kada se moj prijatelj pojavio, mogao je samo da se pridruži mojoj standardnoj programerskoj ekipi koja se ponekad okupi na kafi. Od lepe i interesantne koleginice ni traga. „Šta se desilo sa tvojom prijateljicom“ upitao me je posle par dana. „Odselila se iznenada. Našla je posao u Nišu.“ Glas mi je verovatno zvučao tužno, a tako sam se i osećala. „Ali, sutra ću ponovo biti u lepom i prijatnom društvu, pa ako ne radiš prekovremeno, ti se pojavi na starom mestu“ . I dalje me nije napuštala ideja da posredujem u opasnim i osetljivim muško-ženskim odnosima. „Ako budem mogao, doći ću.“ Mahnuo mi je iz auta i dao gas, pošto smo već bili napravili dobar zastoj u saobraćaju čavrljajući na sred ulice. Na žalost, sutradan se priča ponovila. Kao u lošim petparačkim romanima, a ja sam se osećala grozno. Opet sam u isto vreme sedela u istom kafiću sa manje više istim ljudima. Jedino nije bilo moje prijateljice. „Da se možda nije i ona odselila nekud?“ pitao je napola u šali moj prijatelj, kada se pojavio u kafiću sa malim zakašnjenjem. „Na moju ponovnu žalost - jeste!“ „Ej, nemoj da me zajebavaš, znaš da ne volim neslane šale...“ Međutim, mora da mu je moj tužni i jadni lik rekao da se nisam šalila. „E, ne mogu da verujem“ mahnuo je rukom i produžio za susedni sto da se pridruži prijateljima. Slegnuh ramenima. Sad vas pitam: kolika je verovatnoća da vam se dva prijatelja (prijateljice) nevezano jedan sa drugim odsele u roku od 2-3 dana? Pri tome to odluče u kratkom roku i ne stignu ni da obaveste ljude oko sebe. Po meni verovatnoća je manja nego da dobijete sedmicu na lotou. Doduše mene lutrija „neće“, ali me hoće ovaj baksuzluk od gubitka prijatelja koje stičem godinama teškom mukom. Dobro, reći ćete, ima još ljudi oko nas. Ima, kažem ja, samo me zabrinjava što nekud neznano odlaze sve mladi, fini, lepi i zanimljivi. Ako su pri tome i moji prijatelji, gubitak je utoliko značajniji.
Šta reći na kraju, osim da sam odustala da posredujem u upoznavanjima.
Eto im furka.com, karike.com, myspace.com/moovanje.
Niko nije propustio priliku da objasni zašto tinejdžeri najviše čitaju Tolstojevskog. Takođe, niko se nije potrudio da kaže šta (ne) čitaju njihovi roditelji, profesori i vaspitači.
Elem, da nije svemogućeg Web-a misli li bi, po ko zna koji put, da smo jedini u tom problemu. Da nešto debelo nije u redu sa našom decom. Ipak, ako bacite pogled na link ispod, videćete da je priča ista, samo je scenografija drugačija. Isti problem muči i susednu Hrvatsku. Da sam malo “kopala” dublje, kladim se da bih slične napise našla i u bosanskim, makedonskim i crnogorskim medijima. Možda se “zaraza” proširila po celom Balkanu.
Ali da je problem, samo u drugom obliku, zahvatio čitav svet nudi nam kratak napis na odličnom sajtu o književnim dešavanjima na ex-YU prostorima www.knjizevnost.org.
Ispada da nije dovoljno biti nobelovac, pa da se izdavači otimaju ko će izdati ili reizdati nagrađivanog pisca. Kažu - tajna leži u dobroj promociji, reklami i menadžmentu. Knjiga je roba kao i svaka druga. Kvalitet mora biti praćen reklamom i jedino u njihovoj simbiozi može se očekivati uspeh, danas kada nema ni geografskih ni jezičkih granica.
Ovo je važno kako za velika, razvijena tržišta, tako i za mala. Poplava agresivnih reklama često zna da sakrije kvalitet, a u nedostatku vremena svi mi posegnemo najpre za onim što se najčešće i najupornije nudi. Zato, ako ste pisac ili pesnik nađite menadžera. Ako ste menadžer razmišljajte o piscima. Što se mene tiče, dileme više nema.
Crtica prva: Pre izvesnog vremena upitao me mlađi sin - osnovac: „Mama, čime ste se vi igrali kad ste bili deca? Da li vam je bilo dosadno kad nisu postojali kompjuteri?“ Zamislila sam se duboko...Šta god da mu kažem zvučaće mu neuverljivo.
Crtica druga: „Zujimo“ u dnevnoj sobi moj stariji sin student i ja. On tek pristigao odnekud, ja se tek spremam da odem. Pričamo neobavezno. U jednom trenutku, on će ispovedničkim tonom: „Znaš, bez mobilnog bih mogao, mogao bih da zamislim da finkcionišem bez njega. Ali bez Net-a – ne! Kako li smo živeli svih ovih godina bez brzih linija?“ Stvarno, kako li smo, gledam ga ja u čudu?
Crtica treća: Vraćajući se kući, kod Cvetnog trga naleteh na visoku plavušu zavijenu u toplu odeću. Nije ni čudo, košava se baš nije dala celog dana. „Nataša!“ „Jao, da li me prepoznaješ?“ uzviknula sam iznenađeno. Preda mnom je stajala moja nekadašnja koleginica i nerazdvojna drugarica sa studija. U nekom drugom gradu, u neka daleka vremena. Zajedno smo radile i diplomske radove iz matematike i uspešno ih odbranile. Od tada se nismo ni videle ni čule. Bilo je to daleke ’87. Toliko puta sam pomislila na nju, a verovatno i ona na mene. Došla je, kaže, na par dana službeno i odsela u „Parku“. Imale bi mnogo toga da kažemo jedna drugoj u pokušaju da ispunino vremensku pukotinu koja se stvorila između nas. Dogovorile smo se da se nađemo na Skype-u. Da se napričamo do mile volje. Svakako! Kada smo razmenile nick-ove mogle smo slobodno da nastavimo svaka svojim putem. „The line is reconnected!“
Crtica četvrta: Moja mama, kojoj je sedamdeset godina i koja je sa svakim novim danom sve starija ima jednu davnašnju neispunjenu želju. Kaže, htela bi da sazna šta se desilo i da li je još u životu njena prijateljica iz sedamdesetih godina prošloga veka. Prijateljica je Ruskinja i doselila se u ondašnju Jugu sa porodicom, prateći muža inženjera na njegovim poslovima po svetu. Sprijateljila se sa mojom majkom toliko da su bile nerazdvojne. Pogotovu što je mama oduvek volela ruski, pa čak i dan danas obožava da najmlađem unuku pomaže u školskom gradivu iz ruskog jezika. Elem, mama se teško razbolela, a njena prijateljica sa porodicom odselila u Bosnu. Kada je tamo izbio rat sve veze između njih dve su nestale. „A da se javim Pinkovoj emisiji Sve za ljubav? Možda oni uspeju da je nađu?“ kao da je od mene tražila potvrdu za tu svoju ideju, jer nije bila sigurna da li je to dobra zamisao. „Odavno razmišljam o tome“ nastavlja dalje ona. „Ali ja, ovako matora, nisam baš za TV, je l da?“
Pa jest, mislim u sebi, ali joj ništa ne kažem... „Čuj mama, probaću na guglu i fejsbuku, ako je oni ne pronađu neće ni sam Interpol“. Zgranuto me je pogledala. Odmah sam se korigovala. „Dobro, to ću probati preko Interneta, shvataš?“ Klimnula je glavom nepoverljivo. Za par minuta, Facebook je izbacio mnogo likova razbacanih po zemaljskoj kugli. Filtrirajući, tražila sam one koji imaju isto rusko prezime, a da su nekako povezani sa Bosnom kao poslednjim odredištem sa ovih prostora. I zaista, potencijalni kandidati dvojica od njih - jedan danas živi u Vankuveru, a drugi u Australiji. Ispostavilo se dvojica sinova mamine prijateljice. Ona je živo i zdravo u Australiji kod mlađeg. Razmenivši par ljubaznih mejlova sa jednim od njih dođoh do adrese i telefonskog broja mamine prijateljice. „Eto“ rekoh pruživši joj parče papira . Ona me posmatrala iznenađeno. Na njoj je bilo da okrene broj. Moraću da je pitam da li su se čule.
Pročitajte dalje...
Ocenite ovaj post:
Vranje nema bioskop. Ne zna šta su filmske premijere. Generacije koje pamte lepša vremena već su zaboravile povišeni nivo adrenalina, užurbanost i posvećenost u dane kada se igrao mega-hit. Bila sam tek poletarac (šta to beše?) kada se davao Doktor Živago. Tri nedelje. Toga se ne sećam, ali se sećam belog platna i krupnih crvenih slova nad ulazom u bioskop "Sloboda" i ogromne gužve pred ulazom. Toga više nema!
Ali šta je moj problem? Veliki TFT monitor, bela podloga, crvena slova. Piše:
The Curious Case of Benjamin Button
To je najnoviji film s Bred Pitom u glavnoj ulozi, nominovan za Oskara 2009.
Sve je nadohvat ruke. Jedino što je sajt piratski bez prava upotrebe i distribucije.
Uzeti ili ne? Pitanje je sad! Sada kada nema bioskopa! Sada kada se još uvek gleda kroz prste kršenju autorskih prava! Naročito, ako niko neće saznati, a to svakako rade i drugi po svetu!
Moj tamni vilajet! A kako je sa vama?
Pročitajte dalje...
Ocenite ovaj post:
Постови
