U poslednje vreme ZABRANE su u modi. Pokušaji zabrana, najave zabrana, zabrane zabrana... Zabraniti one što drugačije misle, one što se drugačije zovu, one koji se drugačije oblače, izgledaju, ljube... Zabraniti one što zabranjuju ovim prethodnim da rade to što rade i to kako rade...
Zabraniti zabranu da se zabranjenima zabranjuje zabranjeno!
Uh, pridružujem se opštem talasu zahteva za zabranama.
Tražim da se zabrani:
• upotreba reči „Z N A Č I“ u svim dozvoljenim i nedozvoljenim, smislenim i besmislenim rečenicama, naročito TV facama koje bi da nam prospu malo mudrosti!
• Upotreba fraze „LJUBIM TE“ svim ženskim osobama koje je koriste uz razno-razne molbe, zahteve i želje!
• Upotreba glagola „trebati“ jer ga niko više ne izgovara kako treba, a i kome dotični glagol više treba, kada smo svi prešli na „mora“ ?!
• tražim da se zabrani da pravimo sprdnju sa sopstvenim jezikom mešanjem (neko bi rekao miksovanjem) engleskih reči sa srpskim - bez pravila, reda i razloga, usled čega mi mnogi tekstovi deluju šizofreno pa moram da „guglam“ i da „transliram“ čitave „sentence“ ne bih li konačno „skapirala“ šta je pisac hteo da kaže.
Pročitajte dalje...
Ocenite ovaj post:
Otrcana rečenica koja se i danas može ponegde čuti kad zbunjenog tinejdžera priupitaš šta ga u životu zanima. Datira iz vremena socrealizma kada smo svi, kao jedan, morali da nosimo iste pionirske marame i kape, pevamo iste partizanske pesme, idemo na iste priredbe na kojima smo mlatarali rukama negde na sportskim terenima obučeni u šarene neprimerene kostime ili besomučno aplaudirali sa tribina tih istih sportskih terena. Svejedno! Decenije za nama utabale su mozgove generacija mladih ljudi koji su postali roditelji nekih drugih mladih ljudi sa, takodje, utabanim mozgovima. Zbog čega onda čudi kada u šetnji ulicom ugledamo klonove?
Primer br.1 Duga, po pravilu peglana kosa, kratka majica, uske farmerke, obavezna mala torbica sa dve polukružne drške da se lepo može nositi ispod ruke. Ako je leto, nezaobilazne su japanke (ove godine osetila se znatna nestašica te vrste obuće na Dalekom istoku), a ako je zima, onda polu-duboke čizme u koje se o b a v e z n o, kako god to znali i umeli, moraju ugurati farmerke. I to je uglavnom to. Ista šminka, nadograđeni nokti, isti mobilni telefoni koji zvrndaju uglavnom istim ili sličnim pesmicama.
Primer br. 2 Široka majica nepoznatog kroja, boje i veličine. Uglavnom preko farmerica ili karo pantalona dužine „tri-četvrt“. Pogled blago nezainteresovan, stav „brate, opušteno...“, osim kad se sretne isti takav primerak koji je gotivan, pa može pasti lupkanje po plećima, bubanje pesnicama, istezanje vratova ili šta već što se može smatrati prijateljskim pozdravom.
Daleko od tog da nam deca nisu lepa. Naprotiv! Sentenca „Beograđanke su najlepše“ svakako stoji, ali zašto su, brate, toliko slične jedna drugoj? Bulevari, kafići, srednjoškolska dvorišta, fakultetski holovi prepuni su cura koje sliče kao jaje jajetu. Ta pojava poprilično važi i za muški deo populacije.
(fotke preuzete sa ove adrese, a mozete ih napraviti i sami u svako doba dana, jer se u medjuvremenu ništa nije promenilo, mene mrzelo...)
Međutim, ono što mene iritira nije uniformnost u oblačenju (ko je rekao da nam trebaju školske kecelje?) već prava linija u mozgovima naše dece, pa ako hoćete i u našim jer smo i mi (ako se sećate) jednom bili u njihovim godinama. Prava linija koja već odavno „zabranjuje“ mučenje u vidu pronalaženja sopstvenih interesovanja, tema, stavova i ideja. Poreklo: osnovna škola. Evolutivni vrhunac: nereformisane studije. U međuvremenu, svaki srednjoškolac prođe kroz „ispiranje“ od strane škole, roditelja, prijatelja i ostalih „uticajnih“ likova o tome šta o n treba da bude i kako t r e b a da razmišlja.
Moj primer:
vreme - 4. razred gimnazije
mesto: kabinet srpskog jezika
tema: poezija Rabindranata Tagorea , zbirka pesama „Gradinar“
ličnosti: profesor srpskog i moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost
Profesor: „Miljana, šta si ti odabrala za danas da nam recituješ?“ pita me unapred spreman da sluša i sluša, jer zna da volim poeziju
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost:
„Jednu, i to najkraću, profesore“, izustim u jednom dahu i u istom dahu odrecitujem pesmicu sa sve naslovom
Profesor: „I? Šta to znači?“, zapanjen i vidno uznemiren ustaje sa stolice.
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost:
„To znači da mi se Tagore uopšte ne sviđa, ali da sam odradila domaći“, kažem ja buntovnički
Profesor: „Kako je moguće da ti se ne sviđa jedan ovakav pesnik, nobelovac? Mora da ga nisi u potpunosti razumela! Nisi bila dovoljno pažljiva pri iščitavanju ili nisi pazila na prošlom času kada smo ga obrađivali“ , ubeđuje me i pogledom traži saučesnike-istomišljenike u školskim klupama.
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost:
„Verovatno je Tagore izuzetan pesnik kad je dobio Nobelovu nagradu, ali meni se ne sviđaju njegove pesme, daleke su mi i ne dotiču me!“ pokušavam bezuspešno da objasnim, pomažući se pritom i rukama.
Profesor (rezignirano) :
„Sedi!, Trojka!“
Moja još uvek nedovoljno „isprana“ malenkost (sebi u bradu):
„Ne volim Tagorea, volim Miljkovića, ne volim Lorku, volim Popu! Ako je potrebno, spremna sam da dobijem i keca, ali neće meni niko da sipa šta treba da volim, a šta ne!“
Šta je bilo posle? Eto mene na istom posle dve decenije, još uvek ne volim Tagorea, ali poštujem ako ga drugi vole, čitaju, citiraji, šta već. Kad svi nose uske farmerke, ja nosim zvoncare, kad je u modi platforma, furam ravno, i nisam neki hejter, no se pogledam u ogledalo i pitam sebe: „Hej, šta se tebi sviđa za odenuti, pojesti, pročitati, sresti?“ Kad odgovorim, onda guram tamo.
A vi?
Elem, stalno pratim Mahlat, nosi u sebi Kišona, Ćopića i Lolu Đukića, sve u jednom. Divim se njenom vrcavom jeziku i pronicljivom oku, al’ znam da nisam k’o ona.
Samo joj se svaki put vratim da me inspiriše da budem drugačija.
Već više od deset godina prijateljima koji su po profesiji inženjeri poljoprivrede postavljam isto pitanje i isto toliko dugo ono ostaje bez odgovora - Zašto se u zemlji Srbiji dozvoljava promet opasnim i otrovnim materijama kao što su pesticidi i druga zaštitna hemijska sredstva, umesto da se organizuje kontrolisana primena zaštitnih mera od strane javnih i drugih institucija kao što su Zavodi za poljoprivredu, Instituti za zaštitu bilja i slično?
Ovo pitanje vezano je za duboku sumnju koju imam prema pravilnoj upotrebi tih sredstava. Država se potrudila da propiše ko sme da radi distribuciju i maloprodaju takvih materija. Poznato je da u poljoprivrednim apotekama moraju raditi visokoškolci sa diplomama odseka za zaštitu bilja. Ali država nije propisala niti to može - ko sme da dođe u tu istu poljoprivrednu apoteku, kupi par kilograma otrova u vidu neke „zaštite“ , to saspe u svoju baštu, voćnjak, njivu ili livadu, a zatim plodove svoga „rada“ ponudi na nekoj od zelenih pijaca širom Srbije.
Nažalost imala sam prilike da sretnem ljude koji dođu da kupe preparat za zaštitu svojih useva, dobiju stručno objašnjenje i uputstvo na papiru, ali bivalo mi je jasno mnogo puta, kao dan, da iz raznoraznih razloga ta uputsva neće biti ispoštovana, naprotiv!
Razlozi su brojni i različiti. Počev od toga da naš čovek misli da je pametniji i iskusniji od tamo nekih žutokljunaca u apoteci koji mu prosipaju mudrost, preko čudne, ali sveprisutne, logike da količine treba duplicirati ili triplicirati „za svaki slučaj“, do slučajeva opše nebrige, neshvatanja i nemara koji postoje usled neobaveštenosti, neznanja i nespremnosti na učenje.
Posledice ove čudne „kohabitacije“ rasprostranjenosti opasnih hemikalija na tržištu, njihove ne uvek odgovarajuće primene i nepostojanja mehanizama za kontrolu količina otrova u hrani koju jedemo dovodile su, dovode i još dugo će dovoditi do pogubnih rezultata.
Ono što mene boli, frustrira, baca u očaj ili kako god želite je naša sveopšta bespomoćnost da nešto uradimo po tom pitanju. Niti možemo da prestanemo da jedemo voće i povrće sa naših pijaca, niti postoji način da razlikujemo zdravu i pravilno tretiranu jabuku od one otrovne, kad nam se sa pijačnih tezgi i jedna i druga umilno smeše. Niti ima naznaka da će neko u ovoj državi doneti bar dve ključne odluke:
1. Da se zabrani slobodan promet hemijskih zaštitnim sredstvima i da se zaštita naših useva, voća i povrća potpuno poveri institucijama koje bi bile akreditovane za tu svrhu.
2. Da se uvede stalna, sveobuhvatna i rigorozna kontrola hrane koja se proizvodi ili uvozi i plasira na našem tržišu.
Onda bismo, posle toga, mogli da ponovimo istraživanja o rasprostranjenosti kancera u nas, o broju obolelih od alergijskih, kožnih ili bolesti respiratornih organa.
Onda bismo mogli da sebi postavimo i drugačije pitanje osim onog da li nas i koliko ubijaju „tranzicija“, „osiromašeni uranijum“, „ozonske rupe“ i sl. - koliko , u stvari, sami sebe trujemo i ubijamo međusobno svojim nemarom, nebrigom i neodgovornošću za svoje, tuđe i zdravlje svojih potomaka.
Onda bi neko odgovoran mogao i da lako sračuna koliki je trošak uvođenja reda i zakonitosti u oblast nesmetane prodaje otrova, a koliki dobitak u broju sačuvanih života i sačuvanog zdravlja i sreće naše dece.
Da je ovo sveprisutna tema koja nažalost nikako da dobije na težini iako je svojim pogubnim posledicama zahteva, kažu i sledeći linkovi.
Da li treba da one sa slabijim zdravljem, slabijim srcem upozorim da su linkovi koji slede užasno uznemirujući i opasni po njihovo zdravlje, prosudite sami...
Napomena: pre dve večeri, na molbu svog muža, otišla sam u piljaru i pazarila 2 kg lepog, zdravog crnog grožđa. Kako i ne bi, kad mu je sada sezona. Kada sam se vratila kući i stavila u đerđef da ga operem, imala sam šta da vidim. Sa lepih krupnih grozdova slivala se plava boja hemijskog preparata. „Nemoj da jedeš“, doviknula sam mužu, koji je ipak brzo i nesmotreno, već bio progutao nekoliko zrna.
Moje pitanje za sve vas: „Koliko ste takvih zrna vi dosad pojeli, koliko su, možda, pojela i vaša deca?“
Постови
