Onima koji broje glasače među sebi sličnima – autohtonim autokratama kratkog daha i dugog jezika. Egzibicionistima, šovinistima, heteroseksistima - prikrivenim, neodlučnim i onim ortodoksnim. Onima koje svrbe dlanovi jer nisu prebili sopstvenu ženu već nedelju dana. Onima koji neguju uspešnu karijeru siledžija još iz zabavišta. Neizlečenim i neizlečivim, iskompleksiranim gubitnicima koje su zaobišle sve lepe stvari na ovom svetu. Pripadnicima navijačkih grupa sa doživotnim članskim kartama nekih poluzavereničkih grupa, uvek na rubu bezumlja ofarbanog u sport. Svima koji pate od demencije ili sindroma nezainteresovanosti po principu „šta me se tiče“.
Ispada da je na blogu najvažnije biti iskren. Valjda je najvažnije u životu biti iskren, ostalo dodje samo po sebi,a blog je ionako na drugom mestu, a možda i trećem, četvrtom... Tamo gde mu je trenutno realna pozicija u našem društvu danas, a to je jako nisko.
Ispada da moramo biti uvek sveži i novi i originalni da bi nas rado čitali, lajkovali, sledili i šta sve ne. A šta je sa onima koji to nisu?
Ne smatram da je blogovanje neka misija i da ima preveliki značaj. Eh, danas jesmo, sutra, možda, na žalost i nismo...
Najlepše mi je kod bloga što kad sednem da napišem nešto onda stvarno RAZMIŠLJAM o toj temi. U suprotnom mi mnoge stvari uđu na jedno, a izađu na drugo uvo.
Čitam ono što paše mome uvu i oku, ne gledam ko je autor i kako se kotira u blogosferi...
I kad ostavljam komentar duboko razmislim šta kažem, ne žvrljnem tek tako nešto tipa "ekstra ti je post", ili "vrh, brate" tek da domaćin vidi da eto čitam njegov blog. Možda dođe i na moj... Bezveze, ali tako ponekad funkcionišu stvari.
A kad sam sela da razmislim i odgovorim sebi samoj na pitanje za koje Varagić kaže da treba da postavimo sebi “zbog čega želite da blogujete?" onda je moj odgovor u naslovu ovog posta.
Nisam duhovita, nisam maštovita, nisam ni previše pismena, naprotiv, sasvim sam obična, al eto, nešto me tera da blogujem. Šta ću?
I ne lažem ako kažem da me ne zanima ni zarada ni neka korist od blogovanja. Iskreno rečeno i ne vidim je. To što sam radila prethodnih 20 godina donelo mi je dovoljno da se ne sekiram da li ću tek da otvaram poslovne svetove putem bloga.
To ne važi za ove mlađe koji to već prepoznaju i bez da im ja ili meni slični nešto tu pričaju.
Hmmmm i jest, razlog sto baš sada pišem ovaj post je što se strašno nerviram dok gledam vaterpolo Srbija-Hrvatska...
"Gde si, Sladjo, sto godina se nismo videle?!" uzvikujem iznenađeno, idući u susret nekadašnjoj komšinici i drugarici.
"Vala, nismo..." otpozdravlja mi sa mnogo manje zanosa.
"Šta radiš, gde si nestala?" pitam je dalje.
Sad smo već zastale nasred ulice da se pozdravimo.
"Tu sam, gde bih bila" nastavlja ona.
"Kad nam je firma otišla u stečaj, pre tri godine, dugo nisam mogla da nađem posao. Vidim nema u mojoj struci, pa rekoh - daj šta daš. Radila sam 6 meseci u jednoj menjačnici, ali mi je vlasnik isplatio samo platu ipo, a doprinose ni za to. Zatim sam radila u jednoj pekari u centru. Uvek dobro snabdevena, ima kupaca, računam dobar promet, biće nešto i plate kad se radi 10 sati dnevno. Vraga! Kada ni posle 2 meseca nisam dobila ni dinara, odustala sam i od toga.
Постови
