Naš Momo

Ima ljudi na ovom svetu koji nam uvek kad ih ugledamo, susretnemo, čujemo ulepšaju dan. Ima ljudi na ovom svetu koji nam oplemene dušu svojim nenametljivim šarmom, humorom, oštrim okom i još oštrijim duhom. Ima ljudi za kojima tugujemo duboko u srcu onda kad zauvek odu. Onaj koji nas je danas zauvek napustio negde će u nebeskom carstvu slikati sve što nije stigao da naslika, raspredaće o onom o čemu nije uspeo da ispriča u svojim knjigama i čekaće na nas... Naš Momo. Svi mi koji smo odrastali, sazrevali, voleli, mrzeli, patili i radovali se uz njega i njegove knjige smemo valjda reći: NAŠ MOMO!
 
Naš je taman toliko da prolijemo koju suzu, pustimo dubok uzdah i sa polica ormara skinemo njegove: Unu, Folirante, Poslednji let za Sarajevo...Kako sam volela njegovog Lera, kralja leptira!
Kad god je dolazio u Vranje, a dolazio je kad ga je pozivala Snežana Radivojević Petrović , žena izuzetnih vidika, ideja i zanosa, bio je praznik. Večito mlad, u poznatoj izbledeloj teksas košulji, raspoložan za priču, šalu ali i argumentovani dijalog. 
Pričao je s neverovatnom lakoćom, kao što je i pisao. Pričao o svemu na duhovit i zanimljiv način. Medju Vranjancima dugo će se pamtiti kako je samo jedan jedini put ostao zbunjen i zapitan. 
Na Snežanino pitanje kako bi on sa vranjanskog na književni srpski jezik preveo rečenicu
„Dadnala majka dve jabuke na dve deca“
Momo se zamislio, nasmejao i svom stilu odgovorio: „Nema prevoda, zato je vranjski dijalekat savršeniji“ što je izazvalo salve smeha medju prisutnima. 
Voleli smo Momu zato što je i on voleo ljude oko sebe. Retka vrlina... Neka mu je večna slava!


Pročitajte dalje... Ocenite ovaj post: